Ktitor tri hrama

TRAUMATIČNI doživljaj bitke kod Čevrntije vraćao se košmarno Iliji Paniću celoga života.
Po povratku iz zarobljeništva 1918, postavljen je za vojnog komandanta Trbovlja, Zagorja i Hrastnika. Umoran od rata, sa ambicijom da se okuša u civilnim poslovima, zatražio je da bude demobilisan i penzionisan. Imao je samo 36 godina kad je napustio vojnu službu, u činu rezervnog potpukovnika.
Tokom četiri zarobljeničke godine, krećući se ugarskim ravnicama, zapazio je da na mnogim mestima ima gline, dragocene sirovine za proizvodnju opeke i crepa. S ortacima, uz pomoć nevelike ušteđevine i nasledstva, ostalog od oca - trgovca vinom, otvorio je svoju prvu malu ciglanu u Sremu. U razrušenoj zemlji, koja je dvadesetih godina ušla u fazu poleta, potrebe za građevinskim materijalom bile su sve veće. Panićeve cigle i crepovi ugrađivani su u bezbroj novih zgrada u Beogradu i mnogim drugim mestima širom povećane kraljevine. Njegove cigle našle su se i kao njegova ktitorska donacija u zidovima tri beogradske crkve - svete Petke na Kalemegdanu, Bogorodičinog pokrova i svetog mučenika Lazara.
MARLjIV, vešt u poslovnoj računici, sistematičan i promišljen, a čovek krupnih poteza, mudro je gradio svoj kapital. Njegovi poslovi su se granali, ulagao je novac u industrijska preduzeća, zastupao nemačku industriju i bugarske privrednike, trgovao, kupovao zemlju, podizao i opremao parne mlinove, sticao sve veće bogatstvo u novcu, nekretninama, tehničkoj opremi... Dvadesetogodišnji period u njegovom životu bio je ispunjen poslovnim uspesima i napretkom, ali i dobrodušnim odnosom prema ljudima, bez obzira na etničko poreklo, veru ili političko uverenje. Ne zna se za slučaj da je otpuštao radnike, a da im pre toga nije obezbedio posao u nekom drugom svom preduzeću. Štitio je siromašne ljude, naročito je pomagao studentima iz Timočke Krajine i svog Negotina. Pozajmljivao je novac onima koji bi da otvore zanatsku ili trgovačku radnju, ali nikada ih nije gonio u slučaju da pretrpe neuspeh i ostanu njegovi dužnici. Godine 1936. bio je izabran za predsednika Udruženja Timočana i Krajinaca, čiji je osnovni cilj bilo okupljanje i podrška zemljacima, koji su tražili priliku da opstanu i uspeju u nekom poslovnom naumu.
Zvuči, možda i paradoksalno što se pod okriljem jednog zavičajnog udruženja, na čijem je čelu bio imućni industrijalac, rezervni oficir koji se zakleo na vernost monarhiji, formirao uticajni ogranak Komunističke partije Jugoslavije u vidu Omladinske sekcije. U godinama narastajuće opasnosti od fašizma, i sve očiglednijeg približavanja novog rata, patriotski duh mladih Timočana i Krajinaca bio je prihvaćen kao nastavak borbene tradicije.
Sve to trebalo je da ima jedan demokratski duh, da bude na liniji odbrane zemlje - ispričao je mnogo kasnije Dobrivoje Radosavljević, poznati revolucionar, Timočanin. - A s druge strane, šta je pogodovalo da su nas prihvatili članovi Udruženja, ti stariji ljudi, jedan deo demokratski orijentisan, opoziciono, proengleski, kao što je slučaj sa Ikom Panićem, industrijalcem, koji je bio predsednik Udruženja? To se poklapalo sa njihovom težnjom za borbu protiv orijentacije Stojadinovića na Trojni pakt i na vezivanje sa fašističkom Nemačkom, a protiv vezivanja za Englesku i saveznike. Njihov je interes bio da se povežu sa omladinom u tom cilju, da nađu nekakav zajednički jezik za neke akcije...
Jedna od takvih akcija bilo je svesrdno i vatreno učestvovanje mladih Timočana u opštim demonstracijama 27. marta 1941, kada je srušen pakt sa silama Osovine.
(Nastaviće se)