Prijatelj Dimitrova

DRAGO Deklić, čovek koji je dobro poznavao Iku Panića, mladi levičar tridesetih godina, intelektualac, pesnik, novinar, Krležin česti sagovornik, cimer-kolega Milovana Đilasa s kojim je delio studentsku sobu u Ulici kralja Petra, veoma živo se sećao 27. marta i Panićeve uloge u tom događaju. U Trstu, gde je u dubokoj starosti završio život sredinom devedesetih godina, Drago Deklić je autoru ovog teksta lično ispričao šta se dogodilo. Pokazao je i izbledelu fotografiju, objavljenu u nekim novinama, na kojoj je on, Deklić, snimljen tog istorijskog dana negde u Beogradu, sa brčićima i kačketom, u otvorenom “fordu”, s još nekim mladim ljudima i razvijenom zastavom. Ispričao nam je i kako je od njega potekla poznata parola “Bolje rat nego pakt”.
- U Beogradu sam se tada često viđao s jednim neobičnim i pomalo tajanstvenim čovekom, industrijalcem, bogatašem, Ikom Panićem - rekao nam je Deklić na terasi svoje vile, nedaleko od dvorca Miramare. - On je bio demobilisani junak Prvog svetskog rata, ali i čovek sa isprepletanim vezama u Evropi. Godinama je zastupao nemačku automobilsku industriju u Jugoslaviji, imao je poslovne veze u Bugarskoj, Češkoj, Francuskoj... Taj i takav čovek, ne mnogo pričljiv, ali jake volje, podržavao je antinemačko raspoloženje i, čak, nam je finansijski pomagao, nama levičarima. Bio je veliki anglofil, eksponent britanske politike, neka vrsta tajne pomoćne ambasade Britanije u Beogradu. Cenio sam ga, jer je bio hrabar i čovek od reči. Podržavao je svaku ideju koju je smatrao naprednom i korisnom. Dok sam bio dopisnik lista “Pravda” iz Sofije, i često putovao na relaciji Beograd - Sofija, slao je, po meni, novac Damjanu Velčevom i njegovim pristalicama, oficirima, koji su po naređenju cara Borisa bili otpušteni iz vojske zbog politike Stambolijskog i opozicionog stava prema približavanju Bugarske nemačkom rajhu.

U NASTAVKU reazgovora tog davnog prepodneva u Trstu, zabeležili smo Deklićevu tvrdnju da ga je uoči 27. marta Ika Panić zamolio da okupi što veću grupu mladih antifašista, koji bi bili voljni da se prihvate diverzantskih zadataka na Dunavu. Naime, Panić je nameravao da na svaki način osujeti dopremanje rumunske nafte u Nemačku, tako što bi šlepovi bili potapani. Čak je imao na umu miniranje Gvozdenih vrata u Đerdapskoj klisuri i zaprečavanje plovidbe. Dekliću je pošlo za rukom da animira desetak hrabrih momaka, patriotski orijentisanih, spremnih i da polože život. Te diverzije su izostale, ali ne i neke druge kasnije, posle izbijanja ustanka, kada je u redovima ustanika većina Deklićevih dobrovoljaca poginula.
- Iku Panića sam u šali zvao “gazda” - sećao se Deklić. - Tog dana, 27. marta, rekao sam mu: “Gazda, molim te, pozajmi nam nekoliko automobila, megafona i glasnogovornika”. Ika je meni i mojim jednomišljenicima odmah izišao u susret. Dao nam je četrnaest “fordova” i “mercedesa” i opremu za razglas. Krenuli smo beogradskim ulicama u raznim pravcima. Grmeo sam protiv Nemaca ispred Vukovog spomenika, stojeći na Ikinom automobilu. Tada mi se spontano otelo ono, opšteprihvaćeno: “Bolje rat nego pakt!”... Đilas me je opsovao i bio kivan na mene što sam prednjačio zahvaljujući Panićevoj tehnici.
Iz razgovora sa Dragom Deklićem, ali isto tako iz drugih izvora, saznajemo da je Panić bio u kontaktu sa Georgijem Dimitrovim, poznatim bugarskim revolucionarom, osnivačem Komunističke partije Bugarske i generalnim sekretarom Kominterne (1935-1943), kojem se sudilo na čuvenom Lajpciškom procesu za učestvovanje u paljenju Rajhstaga. Odlučan borac protiv fašizma i veliki prijatelj Jugoslavije, našao je prijatelja i jednomišljenika u beogradskom industrijalcu.
(Nastaviće se)