Levica u srcu

I DRAGO Deklić i Ika Panić nikada nisu želeli da govore o pripadanju tajnim i polutajnim organizacijama i svojim kontaktima sa obaveštajnim službama, tako da se zaključci mogu izvlačiti samo posredno. Deklić je, baš kao i Panić, bio uhapšen čim su Nemci ušli u Beograd. Bio je zatočen prvo u tvrđavi Lovrijenac u Dubrovniku, pretvorenoj u ustaški zatvor, a potom u logoru na Banjici. Pokušaj da se priključi partizanima nije uspeo. Odgovorili su mu: "Sa trockistima razgovaramo samo preko nišana!" Posle oslobođenja bio je ponovo uhapšen, ali je ubrzo pušten iz zatvora i upućen u Nemačku, kao član stručne komisije za reparacije pri jugoslovenskoj vojnoj misiji.
O očinskom i zaštitničkom ponašanju Ike Panića prema mladim levičarima, među kojima su osim Bobija Radosavljevića, bili Janko Simonović, Saša Gligorijević, Živan Vasiljević i drugi, Miodrag - Draža Marković, viši savetnik za energetiku, napisao je izjavu u kojoj, između ostalog, čitamo:
"Zbog svoje širine i demokratičnosti Ilija - Ika Panić uživao je veliki ugled i poštovanje, jer je ogromno olakšao rad na okupljanju levičarski nastrojene omladine i studenata, ne samo u Beogradu, nego i dole, na terenu, u selima i gradovima Timočke krajine. Nažalost, posle rata, navedeni drugovi nisu se dostojno revanširali Iki Paniću za njegovu širinu i demokratičnost...".
SUPRUGA bivšeg generalnog sekretara Komunističke partije Jugoslavije, Sime Markovića, Brana, našla je utočište u firmi Ike Panića 1935. godine, kada je njen muž bio poslat u Sovjetski Savez. Veoma istaknuta ličnost komunističkog pokreta, kojeg je podržavala i Kominterna, bio je na čelu Partije u periodu od 1926. do 1928. Zbog frakcionaškog delovanja 1929. isključen je iz članstva, da bi 1935. bio ponovo primljen. Kontroverzna ličnost, borbeni komunist čije su ideje lavirale između sindikalizma i desnih nacionalističkih pogleda, inače profesor matematike, bio je pod stalnim pritiskom i prismotrom vlasti, a istovremeno odbačen od pokreta koji je delovao po nalozima Moskve. Kao i mnogi drugi komunistički lideri, bio je isporučen "maćuški" na Crvenom trgu. Tamo je osuđen na deset godina robije zbog izdaje internacionalizma i boljševičkog puta. Umro je u sovjetskom zatvoru. Njegovu životnu saputnicu Branu, profesora književnosti po obrazovanju, proganjanu i saslušavanu u predratnoj policiji, nisu zaštitili ni njeni partijski drugovi. Bila je u bezizlaznom položaju, između terora vlasti i bojkota partije. Na ivici egzistencije, našla je spas kod širokogrudog Ike Panića. Bila je primljena kao daktilograf u kancelariju njegove firme, u zgradi broj 3 na Obilićevom vencu.
ALI, to nije bio kraj njenim mukama, strahu i neizvesnosti. Kada je njen položaj postao nesnosan, Ika Panić je svojim kanalima uspeo da joj pribavi pasoš, i da je lično, automobilom, prebaci preko granice u Austriju, odakle je s dobijenim novcem za put uspela da stigne do Moskve. Hrabri, pustolovni, i altruistički duh beogradskog industrijalca, tada i kasnije, u drugim prilikama, vodio ga je iz jednog u drugi opasan poduhvat, koji je mogao da plati glavom. Kao srpski Šindler, imao je svoju "listu", koju je sastavljalo vreme neizvesnosti i životne opasnosti - činio je sve što je mogao da spasava znane i neznane, progonjene ljude, u godinama uoči Drugog svetskog rata i tokom ratnih godina.
Nažalost, bračnom paru Marković nije bilo spasa. Posle Simine smrti, kad je rat bio okončan, Brana se vratila u oslobođeni Beograd. Jedno vreme je radila u nekom izdavačkom preduzeću, prevela sa ruskog "Pedagošku poemu" Makarenka, a onda - zbog dugog boravka u Sovjetskom Savezu, kao "pristalica staljinizma" - dospela na Goli otok. Umorna, izmučena starica, usamljena i depresivna, puštena među poslednjima sa ostrva užasa, obesila se na Novom groblju.

(Nastaviće se)