Osveta Gestapoa

VELIKI besednik Velike lože Srba, Hrvata i Slovenaca Damjan Branković izgovorio je na jednom masonskom skupu i ove reči: "...vrhunski (je) interes da radimo na izgradnji jedne zajedničke, opšte nacionalne ideologije i da je presadimo u svest svih državljana, bez obzira na stalež, poreklo, versko i političko ubeđenje, respektujući slobodu individualnosti i nesmetan razvitak u pravcu nasleđenih osobina sviju i svakoga."
Kao jedan od mogućnih razloga "usaglašavanja nesaglasnih" uzima se u literaturi odnos i komunista i masona prema politici kralja Aleksandra. Prvima se kralj definitivno zamerio zbog žestokih policijskih i sudskih progona, a drugima što je svoje oslanjanje na Francusku i Britaniju preusmerio na jačanje veza sa fašističkom Nemačkom i Italijom, koje su stavile pod udar slobodno zidarstvo. Poznato je da je engleska masonska loža u Srbiji "Konkordija" nastojala da okupi sve opozicione elemente, pa čak i komuniste. Kraljev raskid odnosa sa masonerijom obavijen je i danas misterijom, ali u svetskoj štampi je posle marseljskog atentata 9. oktobra 1934. bilo mnogo spekulacija o tome da su upravo masoni organizatori njegovog ubistva. Tako nešto nije dokazano, štaviše Velika loža "Jugoslavija" je odbacila svaku pomisao na saučesništvo i izrazila duboku žalost zbog smrti "viteškog kralja ujedinitelja".
SVI pobrojani motivi uslovili su spontano savezništvo slobodnih zidara i komunista, koji su se našli u zajedničkoj misiji borbe protiv dehumanizirajućih pojava u međuratnom periodu, suočeni sa opasnošću dolazećeg fašizma. Otuda i objašnjenje ponašanja Ilije
- Ike Panića, zapravo njegovog animoziteta prema bujanju nacizma u Hitlerovoj Nemačkoj, njegovog povezivanja sa levim snagama u Srbiji i Bugarskoj, i njegove pružene ruke progonjenima. Razume se, Panić nije mogao u tim godinama da nasluti šta će doneti budućnost, i koliko će ti isti ljudi (spisak je poduži!) zaboraviti njegove zasluge i čak postati njegovi progonitelji.
Ulazak nemačkih trupa u okupirani Beograd bio je za Iliju - Iku Panića, kao i za mnoge druge protivnike Hitlerovih nacističkih ideja, početak perioda novih iskušenja i muka. Pompezna trijumfalna parada čeličnih SS divizija na Bulevaru kralja Aleksandra pred Narodnom skupštinom bila je sračunata na zastrašujući efekat. Trebalo je da to bude demonstracija nesalomive vojne moći Nemačke, koja će na samom početku okupacije staviti Srbima do znanja da neće biti milosti prema bilo kakvom otporu. Ova pretnja nije obeshrabrila starog ratnika Iku Panića, ali je obazrivi i životnim iskustvom podučeni industrijalac shvatio da počinje novo opasno doba, i da se treba pritajiti koliko je to mogućno. Povukao se, izbegavao susrete, zatvoren u svom stanu u Ulici kneginje Ljubice.
ALI, već 26. aprila 1941, odnosno pošto su prošle samo dve nedelje od ulaska Nemaca, agenti Gestapoa su zakucali na njegova vrata. I to prilično grubo. Njih dvojica, u pratnji vojnika u crnim uniformama, sa uperenim "šmajserima". Otmeni, u dugim kožnim kaputima i sa bavarskim šeširima na glavi, hladni i odsečni, pošto su pretresli stan, naredili su 57-godišnjem uglednom građaninu da obuče kaput i da odmah pođe s njima. Supruga Zorka i posluga, prestrašeni, u grču, ispratili su ga do izlaza.
Izuzetno netrpeljivi prema masonstvu i demokratskim slobodarskim principima, fašisti su imali i dodatni razlog da Iliju Panića uhapse u prvom talasu obračuna sa onima koji su tridesetih godina iskazali neprijateljstvo prema fanatičnim tvorcima "novog (nacističkog) poretka". To je bilo njegovo učestvovanje u organizovanju demonstracija 27. marta. Osim toga, Ika se našao na njihovom spisku kao anglofil i prijatelj bugarske levičarske opozicije, pod sumnjom da je bio blizak Intelidžens servisu i Kominterni. Posle kraćeg boravka u beogradskom zatvoru, bio je sproveden u Beč, a potom u Salcburg, radi što detaljnijeg ispitivanja. Surovo fizički zlostavljan i ponižavan, kako je sam kasnije pričao, tada, kao i u još nekim potonjim prilikama, bio je ipak pušten iz zatvora, i to posle dva i po meseca, 8. jula iste godine.


BELE RUKAVICE
Da li je masonska solidarnost, tajnim kanalima i uticajima, pripomogla u slučaju Panića, nećemo nikada doznati. Ali, setimo se iskaza Jare Ribnikar, poznate književnice, koja je 1942. na preporuku nepoznatog tajanstvenog posetioca stupila u kontakt sa jednim visokim oficirom Vermahta, i u kratkom razgovoru, zahvaljujući paru belih masonskih rukavica, izdejstvovala da njen suprug Vladislav, vlasnik i direktor lista "Politika", bude pušten iz banjičkog logora. Vladislav Ribnikar je bio slobodni zidar.
(Nastaviće se)