Kazna za milost

SVESTAN da je izložen prismotri, i stalnoj opasnosti, Ika Panić je tokom rata nastojao da bude neutralan, to jest da javno održi ekvidistancu kako prema kolaboracionistima i vladi Milana Nedića, tako i prema partizanskom i ravnogorskom pokretu. Opreznost i mudrost pomogle su mu da shvati da je počeo bratoubilački rat, zapravo drugi čin drame započete u vreme monarhije. Užasavao se zbog masovnih odmazdi okupatora, koji su streljali stotinu talaca zbog skojevskog ubistva jednog nemačkog vojnika, a bio je razočaran i postupcima predratnih oficira, koji su pristupili četničkim formacijama Draže Mihailovića, njihovim nasiljem nad sopstvenim narodom.

Poslovi u Beogradu i Srbiji bili su u zastoju ili sasvim prekinuti, a imanja koja je posedovao u Sremu, to jest u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, preuzeo je srećom njegov stari prijatelj Ivan Bandić, Hrvat, ugledni političar jugoslovenske orijentacije, bivši šef kabineta ministra Juraja Šuteja (takođe masona!), koji se u Pavelićevom režimu distancirao od političkog i javnog delovanja. Bandić je uživao bezgranično poverenje Ike Panića, sigurnog da će njegovi industrijski pogoni biti sačuvani u rukama poštenog i privrženog direktora.

PO nalogu Ike Panića, ili sa njegovim odobrenjem, Bandić je u više navrata doturao krišom pomoć u hrani, lekovima i sanitetskom materijalu fruškogorskim partizanskim jedinicama. Sačuvane su potvrde partizanskih komandanata o prijemu radio-aparata, dve pisaće mašine i kancelarijskog materijala. Ti dokazi, međutim, nisu bili od pomoći po okončanju rata, kada su obojica, i Panić i Bandić, bili uhapšeni od nove oslobodilačke vlasti.

Trudeći se da pomogne svakome ko mu se obratio, pa čak i ljudima koje dotad nije poznavao, upadao je u teška iskušenja i bio na ivici da glavom plati svoje rodoljublje. Jedna od tih epizoda odigrala se u januaru 1942. godine. Bugarin Hristofor Janev, nemački obaveštajac, ubačen u levičarsku opoziciju svoje zemlje, predstavljajući se lažno kao novinar, tobože dopisnik nekog lista u Sofiji, doveo je Paniću dvojicu uglednih Beograđana, dr Veselina Savića i potporučnika Kraljevske vojske Dušana Dutinu. Ova dvojica izložili su mu plan da napuste zemlju. Zamolili su domaćina da im svojim kanalima i novcem omogući da preko Bugarske otputuju u Tursku, kako bi se priključili britanskoj savezničkoj vojsci. Janev je ponudio da pomogne u ostvarivanju ovog poduhvata, ukoliko Panić izdvoji zamašnu sumu novca. Dogovoreno je da prvo bude prebačen preko granice potporučnik Dutina, a kasnije i Savić.

NOVAC nije predstavljao problem, ali pomoć Hristofora Janeva jeste, kako se uskoro pokazalo. Njegova smišljena izdaja, bolje rečeno provokacija, završila se prvo hapšenjem Dutine u Slivnici, kojeg je Janev predao nemačko-bugarskoj tajnoj policiji, a potom i hapšenjem dr Veselina Savića i Ike Panića u Beogradu. Janev je, isporučujući Dutinu, saopštio svojim nalogodavcima da iza operacije stoji beogradski industrijalac. Usledio je hitan nalog šefa Gestapoa u Bugarskoj, pukovnika Kajnampela, da obojica budu uhvaćeni. Panićevo drugo hapšenje bilo je mnogo ozbiljnije i surovije od prvog. Gestapo je u munjevitoj raciji uhapsio njega, njegovu suprugu Zorku, njihovu kućnu pomoćnicu, nameštenike Panićeve firme – Petra Pekovića, penzionisanog pukovnika, Dušana Stefanovića i Maru Đorđević, pa čak i poslovnog ortaka, inženjera Žarka Šimata (brata izginule braće Ribar, po majci), i čak pravnog zastupnika firme, Dimitrija Terzibašića (bliskog rođaka književnika Aleksandra Vuča).

(Nastaviće se)