Pisma Titu

POSLE šest nedelja saslušavanja i mučenja, pušteni su svi, osim Ilije Panića. U Istorijskom arhivu grada Beograda sačuvan je dokument o ovom hapšenju, iz koga se vidi da je proveo u zatvoru četiri meseca, od 12. januara do 12. maja 1942. godine. Za to vreme prošao je torturu, specijalno smišljenu za značajne ličnosti, koja je bila mešavina fizičkog zlostavljanja, ubeđivanja i ucenjivanja. Tako važnog zatvorenika saslušavao je lično pukovnik Kajnampel. Doputovavši iz Sofije u Beograd, trudio se svim sredstvima da izvuče od Panića sve što zna o beogradskim vezama s bugarskom antifašističkom opozicijom, ali i o ljudima koji sarađuju s četničkim pokretom Draže Mihailovića, koji je u toj fazi još bio tretiran kao pokret otpora nemačkoj okupaciji. Ilija Panić je uspeo da izbegne zamke lukavog islednika, i da praktično porekne sve veze s pomenutim pokretima. Ali, onda je usledila nemilosrdna ucena koja ga je dovela u veoma težak položaj. Kajnampel ga je stavio pred izbor: ili će potpisati saglasnost da će sarađivati s Gestapom u borbi protiv Draže Mihailovića, ili će - ako odbije - poslati u smrt dr Veselina Savića i Dušana Dutinu, koji će biti streljani.
"Nije mi bilo lako da se odlučim na najgore uniženje koje čestit čovek može da doživi od neprijatelja" - napisao je mnogo godina kasnije Ika Panić, obraćajući se predsedniku Titu. - "Razmišljah mnogo. Iskušenje beše teško. Ljubav prema srpstvu i ideali čovečnosti bejahu važniji i jači od uniženja moje lične časti i opasnosti kojoj se izlažem. Potpisah hrabro iznuđenu obavezu s čvrstom odlučnošću da nikada ništa za Nemce ne uradim, pa i po cenu svog života. Spasoh od smrti dva Srbina i svoju savest, a svoju čast unizih i sebe izložih smrtnoj opasnosti. I bejah ponosan što tu žrtvu dadoh, za šta se ni danas ne kajem."
TAKO je Panić stavio potpis na podmetnuto parče papira. Posle toga, bio je pušten iz zatvora, dok je Savić odveden u logor u Austriji, a potporučnik Dutina sproveden u logor u Norveškoj. Nezadovoljni pasivnošću Ike Panića, Nemci su ga ponovo uhapsili mesec dana kasnije, 20. juna, u pokušaju da ga privole da im potkazuje pripadnike četničkog pokreta. Razume se da je uskoro bio oslobođen te obaveze, stoga što taj pokret više nije bio predmet interesovanja Gestapa. Dr Veselin Savić je posle rata radio u bolnici "Dr Laza Lazarević", a Dušan Dutina je posle izlaska iz logora ostao u Norveškoj, gde je i preminuo pre više godina.
Taj potpis, po okončanju rata, bio je uzrok mnogih Ikinih muka i nevolja, i uzaludnih napora da islednike OZNA uveri da ni prstom nije mrdnuo u korist nemačkog okupatora. Hapšen, saslušavan i osuđen, posle izdržane kazne, godine 1954. obratio se pismom predsedniku FNRJ Josipu Brozu Titu, s molbom da se sudski postupak obnovi, kako bi s njegovog imena bila skinuta ljaga.
PozivajuĆi se na svoje intervencije kod Nedićeve vlasti, Panić je, između ostalog, napisao: "To nisu bila obična zauzimanja i intervencije za svoje prijatelje, rođake i poznanike, već je to imalo vid jednog organizovanog i požrtvovanog rada i zalaganja. Ovo sam činio mahom preko upravnika grada i šefa Državne straže Dragog Jovanovića, koga sam poznavao odranije." U nastavku Ika navodi nedostojnu "bolnu konstataciju" u optužbi koja glasi: "Dragi Jovanović izlazio je Paniću na susret, jer su obojica bili sluge jednog gospodara. Kako je Panić vrlo inteligentan i pametan, znao je da će saveznici pobediti, pa da ne bi odgovarao za svoje postupke, to je radio da nešto prigodno za NOP učini sa računicom da će mu se revanširati. Kao dobar kapitalist proračunao je da učini neku uslužicu. On se radije od časti i života odvaja nego od novaca... kapitalist neće nikom ništa učiniti bez nekog svojeg interesa, pa tako ni Panić..."


(Nastaviće se)