Široka ruka spasa

UVREĐEN, kao čovek koji je spasao sigurne smrti desetine sužanja, on u pismu Titu dalje podvlači: “... To me primorava da izađem iz svoje skromnosti, pa moleći za izvinjenje, izjavljujem sa puno časti i ponosa: a) da nijedan Beograđanin, koji je okupaciju preživeo, nije od Nemaca toliko proganjan, unižavan i zatvaran bio kao što sam ja; b) da se nijedan od Beograđana nije toliko zalagao za progonjene i zatvarane po liniji NOP-a, koliko sam ja to činio; c) da nijedan od Beograđana nije bio toliko izdašan u pružanju materijalne pomoći potrebitim, oskudnim i siromašnim, koliko sam ja to bio. Sve ću ovo dokazati svedocima i dokazima...”.
Svedoci su u većini okrenuli leđa svom spasiocu, valjda i sami zastrašeni represijama nove vlasti. Za upoznavanje sa dokumentima istražioci nisu imali ni vremena, ni volje. Panić se nadao da će supruga dr Ivana Ribara potvrditi da je on spasao njenu kćer iz prvog braka Božanu Borošić, službenika Narodne biblioteke; da će dr Vasa Čubrilović, akademik i ministar, posvedočiti da je Ika izbavio njegovu kćer Bogdanu Mastilović; da će Sveta Đorđević dati pošten iskaz, pošto je njegovog sina, profesora dr Jovana Đorđevića, izvukao iz tamnice u kojoj su bili osuđeni na smrt... Od 148 uhapšenih studenata, gimnazista, činovnika, radnika, intelektualaca, umetnika, sudija, zemljoradnika, čija je imena Panić priložio uz pismo Titu, a kojima je rodoljubivi čovek pomogao ili pokušao da pomogne, samo nekolicina je stala na njegovu stranu. Nisu se oglasili ni njihovi roditelji, rođaci, prijatelji, politički saborci, koji su se u kritičnim trenucima obratili Iki s molbom da posreduje kod vlasti za njihove najbliže, a čija imena su takođe zabeležena i sačuvana.
SMATRAJUĆI to svojom patriotskom dužnošću, Panić se 23. maja 1943. obratio pismom šefu Državne straže, ministru Dragom Jovanoviću, insistirajući da 27 uhapšenih u njegovom rodnom Negotinu i okolini, bude oslobođeno. Ovom potezu, koji bi mogao biti veoma rizičan, prethodilo je poznanstvo između industrijalca i policajca u predratnom Beogradu. Trudeći se da preko starih poznanika i naročito dužnika, izvuče iz zatvora one koji su pali šaka Specijalnoj policiji, Ika nije propustio ni ovu priliku. Naime, u godinama krize, pristao je da menicom garantuje da će niži policijski činovnik Dragi Jovanović, otplatiti dug za kupovinu kuće. Ali, kad je Dragi Jovanović zaseo u ministarsku fotelju za vreme okupacije i postao strah i trepet za stradalnike u “Glavnjači”, potpisnik menice se nije libio da potraži uzvratne usluge.
U pismu, upućenom šefu Državne straže, Panić, bez konvencionalnog uvoda i molidbenih fraza, direktno saopštava:
“Vaša specijalna policija u Nišu uhapsila je iz Negotina i neposredne okoline sledeća lica: ... (Sledi spisak sa 27 imena đaka, studenata, zanatlija, zemljoradnika, intelektualaca; među njima je i šest devojaka, uglavnom učenica). Iako sam iz Negotina ja tu decu ne poznajem, ali poznajem roditelje mnogih od njih”, veli Panić dalje u istom pismu. “Jedni su mi školski drugovi, drugi poznanici, a ima ih koji su za vreme ranijih ratova bili moji vojnici. Zbog njihovih roditelja smatram za svoju dužnost, da se za njihove sinove i kćeri zauzmem i što korisno učinim. Verujem da ih Vaša policija sasma nevine nije zatvorila i podvrgla svojoj svojstvenoj istrazi. Bez sumnje da su kao mladi ljudi, ne poznavajući život i društvo, i mogli učiniti štogod, što se u današnje doba smatra ilegalno i štetno po društvo, poredak i samu državu. Ja Vas molim da te učinjene delikte tih mladih ljudi pripišete zavođenju sa strane, koji tim ilegalnim i štetnim pokretima zabludno pristupaju iz idealističkog shvatanja na društvo i svet...”

SINOVI HAJDUK VELjKA
“SVE su to sinovi i kćeri Hajduk-Veljkove krajine, koja je u svima prilikama nacionalni barjak visoko nosila. I oni će ga isto tako nositi, u to sam uveren, kao i njihovi roditelji i dedovi. Zato se za njih, kao predsednik Udruženja Timočana i Krajinaca, i zauzimam i hoću da Vas umolim, gospodine Ministre, da srpski i očinski pristupite rešavanju njihovih počinjenih delikata. Ja Vas molim, da manje zavedene pustite kućama, gde će ih roditelji sa krivoga puta uputiti na pravi nacionalni put i dužnosti prema društvu i državi. Isto tako, molim Vas, da one, za koje mislite da ih roditelji ne bi mogli izvesti na pravi put, pošaljete što pre u Zavod za popravku u Smederevskoj Palanci, gde bi zaista imali prilike da uvide koliko su bili zabludeli. Znajući, gopspodine Ministre, sa koliko razumevanja i takta pristupate rešavanju grešaka naše omladine, ja Vas molim, da i u ovom konkretnom slučaju budete sudija, Srbin i otac. Verujući u to, ostajem s poštovanjem, Ilija K. Panić, s. r.”

(Nastaviće se)