Stalni strah od “crnih trojki“

KRAJEM 1943. i početkom 1944. godine ovaj odvažni čovek upao je u još jednu zamku sudbine, koja će ga skupo koštati. Slučaj je povezan sa raspadom četničkog pokreta, kada je kralj Petar Drugi uputio poruku srpskom narodu preko Radio Londona, zahtevajući od svih rodoljuba da okrenu leđa Draži Mihailoviću i priključe se Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije, pod komandom maršala Tita. Draža se u kritičnom trenutku odlučio na manevar, ne bi li izbegao totalni poraz i koliko-toliko rehabilitovao svoj pokret. Odlučio je da potraži savezništvo sa bugarskom antifašističkom opozicijom, i da se s njom svrsta u front boraca protiv Sila osovine. Informisan o tome da Ilija Panić ima veliki broj prijatelja u bugarskoj opoziciji, poslao je u Beograd svog izaslanika, inž. Žiku Veličkovića, sa zadatkom da ubedi Panića da posreduje i omogući vezu sa Bugarima. Veličković se sastao sa Panićem i pokušao da mu preda šifru i generalno punomoćje Draže Mihailovića, kojim ga ovaj ovlašćuje da pregovara sa vođstvom bugarskih antifašista.
Svestan besmisla i velike opasnosti po svakoga ko bi se upustio u takvu političku avanturu, Ika je energično odbio da odigra ponuđenu ulogu. Objasnio je inž. Žiki Veličkoviću da je bugarska opozicija ugrožena od ubačenih špijuna Gestapoa. Ispričao mu je da je u pokušaju da dvojicu Srba prebaci na savezničku stranu, dospeo u zatvor 1942, kada ga je potkazao bugarsko-nemački agent doušnik Hristofor Janev. Štaviše, Panić je od svojih bugarskih prijatelja doznao da Nemci planiraju da zarobe Dražu Mihailovića, ako se usudi da se poveže sa bugarskom opozicijom.
DraŽa Mihailović ipak nije odustao od svoje namere. Pošto nije našao saradnika u Paniću, misiju traženja savezništva u Bugarskoj poverio je penzionisanom generalu Panti Draškiću, bivšem Apisovom „crnorukcu“, ađutantu kralja Aleksandra u Prvom svetskom ratu, ministru u vladi Milana Nedića, koji je na tom položaju bio samo nekoliko meseci. Ali, Panić je bio nezaobilazna stanica i za generala Draškića, koji mu se obratio s molbom da ga poveže s bugarskom opozicijom. Panić je to odbio i ponovio mu ono isto što je rekao i Veličkoviću.
PONOVLjENO odbijanje saradnje sa Mihailovićem dovelo je Iku u ozbiljnu opasnost. U danima agonije četničkog pokreta, „crne trojke“ su zalazile noću u kuće neposlušnih i nepoželjnih, i kamom rešavale političke nesporazume. Ika je istoga dana kada se rastao sa Pantom Draškićem obišao neke ljude bliske starom generalu i zamolio ih da ga obuzdaju i zaustave u suludoj nameri da izvrši naređenje Draže Mihailovića. Svestan opasnosti da mu to može dovesti u posetu „crnu trojku“, nije se usuđivao da noći u svom stanu, već se danima skrivao kod prijatelja.
Ali, izbegavši Dražine egzekutore, nije izbegao Gestapo. Revnosni potkazivači, kao što je bio izvesni beogradski drogerista Gavrilović, dojavili su Gestapou šta smeraju Draža Mihailović i Panta Draškić. U noći između 16. i 17. februara 1944. godine, u raciji Gestapoa, uhapšeno je 80 ljudi, a među njima Panta Draškić i Ilija Panić. U prijavi doušnika je stajalo da je bogati industrijalac primio poverljivo pismo iz Kaira (!) i da je dao veliku sumu novca organizaciji Draže Mihailovića...
Tako se Panić po četvrti put našao iza rešetaka. Prema uverenju koje je izdao Istorijski arhiv Beograda, bio je zatočen u logoru na Banjici, sve do 1. jula 1944, pod logoraškim brojem 19559. U istrazi je utvrđeno da je prijava u odnosu na Panića bila lažna.
(Nastaviće se)