Put u Sofiju

ZA islednike OZN-e, ta ista stvar nije bila naročito uverljiva. Naime, Draža Mihailović je tokom saslušavanja 1946. godine izjavio da je Ika Panić bio član četničkog "odbora za saradnju s bugarskom opozicijom". To je bilo dovoljno da bude još jednom uhapšen (23. maja 1946), ali sada pod optužbom da ga je na specijalnu "dužnost postavio Draža Mihailović"! Na stranu to što nikakvog odbora nije bilo, i što je ravnogorski Čiča ovu izjavu povukao na sledećem, zatvorenom saslušanju 18. juna 1946, rekavši istinu - da je Panić odbio saradnju. Međutim, islednicima to nije bilo relevantno. Valjalo je pronaći nešto optužujuće protiv Panića, kako bi mu se sudilo, i kako bi njegovo veliko bogatstvo bilo konfiskovano.
U tome im je, svesno ili nesvesno, pomogao uhapšeni general Panta Draškić, koji se na saslušanju neprecizno izrazio, ispričavši da je sa Ikom Panićem razgovarao o "bugarskoj operaciji" i da im je taj zadatak poverio komandant ravnogorskog pokreta.
Nije posle rata bilo od koristi ni uverenje, koje je 8. aprila 1946. pod brojem 1759, izdao Odsek unutrašnjih poslova Narodnog odbora prvog rejona u Beogradu, u kome stoji crno na belo da je "Panić K. Ilija, iz Beograda, sa stanom u Knjeginje Ljubice ul. br. 9, za vreme okupacije bio ispravnog držanja i nije se obeležio kao saradnik okupatora niti domaćih izdajnika." Tako je, uprkos svim opravdanjima, izveden pred sud i osuđen!
Kraj rata zatekao ga je spokojnog i srećnog, uverenog da još ima vremena i snage da obnovi svoja preduzeća. Međutim, pobeda saveznika i socijalističke revolucije donela mu je dugu i neravnopravnu borbu za odbranu obraza i časti.
Čim je u novembru 1944. objavljen poziv svim rezervnim oficirima da se jave Komandi grada Beograda, Ika Panić, kao rezervni potpukovnik, odmah se prijavio. Prema dobijenom rasporedu bio je dužan da se stavi na raspolaganje tek osnovanom Povereništvu za trgovinu i industriju Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije. Opustošenoj zemlji bila je neophodna pomoć u hrani, energentima, lekovima... Zemlje narodnih demokratija, među kojima i Bugarska, u ime revolucionarne proleterske solidarnosti i pod uticajem Sovjetskog Saveza, izrazile su spremnost da pomognu u granicama svojih mogućnosti. Ilija Panić, posvedočeni prijatelj bugarskog naroda, čovek koji je u teškim vremenima zadužio Georgi Dimitrova i Damjana Velčeva, levičarske prvake koji su preuzeli kormilo u susednoj zemlji, bio je najpogodnija ličnost za pregovore o pomoći.
Ika se svesrdno bacio na posao, i za tri nedelje u decembru 1944. pripremio specifikaciju zahteva, da bi već 26. decembra, na čelu jugoslovenske trgovinske delegacije, otputovao u Sofiju. Radeći sa velikim uspehom, ostao je u Bugarskoj do 25. marta 1945. kada je Povereništvo preraslo u Ministarstvo trgovine. Samo mesec dana kasnije novoformirano Ministarstvo, oslonjeno na iskustvo predratnih preduzetnika i trgovaca, na njihove poslovne veze i ugled iz međuratnog perioda, šalje Iku Panića ponovo u Bugarsku, gde ostaje do 15. juna 1945. Prihvaćen od starih prijatelja i ljudi koje je zadužio dobročinstvom, ovaj sposoban privrednik izdejstvovao je pomoć Bugarske razorenoj Jugoslaviji u daleko većim količinama nego što se očekivalo. Štampa je zabeležila da je preko Crvenog krsta 500 neuhranjene i bolešljive srpske dece poslato u Bugarsku na oporavak.
Panić se u Beograd vraća svojim privatnim poslovima, pokušavajući da u početku obnovi proizvodnju ciglane, kudeljare i parnog mlina u Inđiji. Računao je na aktiviranje starih rezervi i nove investicione kredite, budući da nije bio ratni profiter. Njegove pogone u Sremu tokom rata je preuzela i njima se koristila Nezavisna država Hrvatska.
(Nastaviće se)