Od kuće – sobičak

VERUJUĆI u apstraktnu pravdu, po onome da je bolje hiljadu krivaca osloboditi nego jednog nevinog osuditi, Ilija Panić se žalio Višem vojnom sudu Treće armijske oblasti. Nova presuda je bila poražavajuća: kazna je udvostručena, odnosno povećana na tri godine zatvora! Kao robijaš u Sremskoj Mitrovici, stradalnik je doživljavao svakodnevna poniženja. Šezdesettrogodišnji starac je prao nužnike i na prinudnom radu kopao šančeve i nosio teške džakove s brašnom.
Njegova porodica i posebno supruga Zorka nisu mogli da se pomire s njegovom sudbinom.
Usledio je niz uzaludnih žalbi i molbi za pomilovanje. Iako su osuđeni zbog pomaganja okupatoru i neprijatelji NOP-a bili amnestirani, Ika Panić je ostao u zatvoru i kada su mnogi bivši četnici, ljotićevci, ustaše, domobrani, pripadnici "Skender-beg" i "Handžar" divizije, bili pušteni na slobodu. Odbijajući njegove žalbe, sudske i državne instance ni u jednom dokumentu se ne pozivaju na krivičnu odgovornost Panića, jer on nije počinio nijedno krivično delo protiv naroda i države.
ŽALIO se u više navrata Vojnom sudu za grad Beograd, Prezidijumu Narodne skupštine FNRJ i Vojnom sudu Treće armije. Njegove žalbe u više slučajeva ostajale su bez odgovora zato što ih Vojni sud grada nikada nije otpremio Višem sudu.
Jedan događaj iz oktobra 1948. godine, sasvim slučajno, bio je presudan za prevremeno oslobađanje Panića iz mitrovačke kaznionice.
Dogodilo se da je general Vlada Popović, vrativši se s nekog putovanja, koračajući prema službenom automobilu, začuo glas nepoznatog i do sada neidentifikovanog čoveka, koji mu je doviknuo:
"Vlado, Ika Panić je u zatvoru!"
Popović, budući prvi sekretar predsednika FNRJ, nije uspeo da vidi ko je u masi okupljenih to dobacio.
A onda, kao u nekoj filmskoj bajci, dogodilo se čudo.
Ono što sudovi i prezidijumi nisu uradili, uradio je pošteni general i diplomata. Nekoliko dana kasnije, Vlada Popović se lično odvezao u Sremsku Mitrovicu i sa nalogom za momentalno puštanje iz zatvora, izveo Iku Panića na slobodu!
POSLE dve i po odležane godine, a sedam meseci pre isteka kazne, Ika se našao u svome domu. Ali, šta je tamo zatekao?
Dok je tamnovao, 12. aprila 1948. godine, Prvi sreski sud za grad Beograd, postupajući po presudi kojom je konfiskovana celokupna imovina porodice Panić, doneo je nedostojno i nepristojno rešenje da im se uz ogromna imanja oduzimaju: "1 divan sa ogledalom, 2 stolice, 1 sto, 1 polukredenac", a da se izuzimaju od konfiskacije: "1 krevet mesingani sa posteljinom, 1 kuhinjski sto"! Istim rešenjem odbija se zahtev Zorke Panić da joj se iz konfiskovane imovine isplaćuje mesečno 3.000 dinara na ime izdržavanja...
Ika Panić je 18. juna 1949. dobio rešenje Povereništva za stanove IONO Prvog rejona u Beogradu da mu se određuje mesečna zakupnina za deo sopstvenog stana od jedne dodeljene sobe u visini od 330 dinara mesečno! Nigde kraja ovoj blasfemiji!
Sabijen sa suprugom u jednu sobu svog četvorosobnog stana, u oduzetoj kući, dužan je da osim stanarine plaća za upotrebu kuhinje 20 dinara, za upotrebu kupatila 30 dinara, za prolaz kroz zajedničke prostorije i upotrebu klozeta još 50 dinara! Mesečno!


BEZ PENZIJE
Nezaposlen i star, pošto je istekao period gubitka građanskih prava na koji je bio osuđen, Panić se 8. avgusta 1951. obratio Upravi za socijalno staranje NRS s molbom da se donese načelna odluka o njegovom pravu na penziju. Iako je imao mnogo godina radnog staža, velike zasluge i godine u kojima se ništa novo ne počinje, bio je odbijen. Između 1952. i 1956. sve do sudnjeg časa, preživljavao je zahvaljujući pomoći koju su mu slali predratni poslovni prijatelji - Austrijanac August Vesten i Nemac Jozef Pfajfer. Oni bezbrojni sugrađani, znani i neznani, koji su sedeli u čekaonici pred njegovom kancelarijom da bi izložili svoju nevolju i molili za razne usluge i novčanu pomoć, sretali su na ulici starog uspravnog gospodina i pravili se da ga ne poznaju.
(Nastaviće se)