Vapaj očajnika

U DRUGOJ polovini 1954. njegovo zdravlje je počelo da ga izdaje. Pomiren sa stvarnošću novog vremena, svestan da nema povratka ni nade da će mu biti vraćen bar deo onoga što je stekao za života, više od svega želeo je da sa njegovog imena bude sprana sramota, da doživi rehabilitaciju i pobedu istine. Očajnički je zahtevao i molio da se obnovi krivični postupak, i da se dok je živ utvrdi da nije bio izdajnik.
Zaista se teško može objasniti rigidnost “nadležnih institucija”, koje su se oglušile o sve ponuđene dokaze i svedoke. Impresivan je broj navedenih imena ljudi, preživelih logoraša i zatvorenika, koji bi mogli da posvedoče u prilog Panićevih tvrdnji da su zahvaljujući njemu ostali u životu. U predstavci, upućenoj SIV-u, Panić pominje metalskog radnika Janaćka kojeg je izbavio iz banjičkog logora, zaposlio u svom preduzeću i za njega garantovao u policiji, a koji je potom, inscenirajući davljenje u Dunavu, uspeo da se domogne sremskog partizanskog odreda. U spisku spasenih su zatim Zoja Tumin, supruga Vase Srzentića, dva sina Bore Jovanovića, penzionisanog majora iz Beograda, Milan Krstić i Stanoje Dokić, mladići iz sela Rgotine, i niz drugih. Primio je u službu mnoge progonjene i tako ih zaštitio, a to su uglavnom bili prokomunistički orijentisani ljudi pod policijskom prismotrom, kao što je književnik Milan Bogdanović, kojeg je postavio za urednika svog izdavačkog preduzeća “Letera”, zatim Mara Jovanović, Vera Lazarević, Katja Rusimova, Milan Kovačević, Mica Milošević, Nikola Galović, Velisav Đorđević...
SVE je, međutim, bilo uzalud. Vrhovno vojno tužilaštvo, iz sasvim nerazumljivih razloga, odbija 1. decembra 1955. da sasluša tada još živog inž. Žiku Veličkovića, izaslanika Draže Mihailovića, koji je neposredno bio upoznat sa Panićevim odbijanjem da se prihvati misije povezivanja četnika i bugarske antifašističke opozicije. Nije usvojen ni predlog da se pozove kao svedok sudija Vrhovnog suda Josip Malović, koji je svojevremeno, u ulozi islednika, bio prisutan kada je Panić, slobodno, po svojoj želji, ispričao kako se dogodilo da formalno prihvati tobožnju saradnju s Nemcima. Nije ozbiljno shvaćena ni molba da se zatraži izjava ministra Franca Leskošeka, dobro upoznatog sa odnosom Panića prema slovenačkim radnicima dok je bio vojni starešina u Hrasniku i Trbovlju... Isto tako, Savezno izvršno veće odbija Panićevu molbu za zaštitu zakonitosti, podnetu s ciljem da se njegov slučaj detaljno preispita i da on bude rehabilitovan, kao nevin, i čak zaslužan građanin.
POD teretom lažne optužbe i nepravedne presude, poživeo je još sedam meseci. Izbegavao je susrete s ljudima, zatvorio se u dodeljeni mu skučeni deo nekada njegovog stana. Bio je okružen ljubavlju i pažnjom supruge, kćeri i zeta, i svoja tri unuka...
Zloćudna bolest je najzad nadjačala tu eruptivnu snagu stvaralačkog poriva. Ilija - Ika Panić, umro je 9. novembra 1956. godine, umoran od nepravde i nezasluženog prezira onih koji ga nisu razumeli.
Njegovi potomci, sinovi njegove kćeri Milice, Ikan i Miloš Lazarević, koji s ljubavlju čuvaju u sećanju svog dedu Iku Panića, čekaju da im bude vraćeno ono što im pripada. A osim imanja, možda i više od materijalnih dobara, pripada im istina o tom časnom čoveku, čija bi rehabilitacija, makar i sa velikim zakašnjenjem, bila oduživanje duga velikom neimaru Srbije.
(KRAJ)