Tri ruska vojnika

IMALA je 67 godina kada su joj, početkom novembra 1944. godine krasnoarmejci ušli u kuću, na Topčiderskom brdu (Miodraga Davidovića 70, potom Vase Pelagića). Front se od Beograda pomerio prema Sremu. Nemci su se grčevito borili, ali ih je srpska mladež potisla što dalje od prestonice.
Krasnoarmejci su banuli u njen dom jednog hladnog kišovitog novembra, a to je prema Isidorinom kazivanju izgledalo ovako:
"Spazih kroz prozor kako baštenskom stazom dolaze tri krasnoarmejca, neobični, umorni, bledi, u zavojima. Nevesela poseta... Traže prenoćište, za noć, dve, pa će dalje. Pokazujem im šta imam, samo jedan otoman, i sa sasvim nedovoljnim prekrivačima. Kao u jedan glas me prekinuše. - Pa mi ćemo u predsoblju, na podu spavati! Sedite, odmorite se, skuvaću čaj, popušite cigaretu, i onda neka jedan od vas pođe da u susedstvu pronađe prenoćište u postelji za dvojicu bar. Zgrčili se kao što se čovek grči u tuđoj kući. Ćute. Srču čaj... prokisli, malokrvni, slabo odeveni... Oficir skida pelerinu i neki kaputić, vidim odomaćuje se. Veša odelo i jednako mrmlja: "Možemo tu, na podu, biće dobro. Mrmljam i ja sebi: Da dam i krevet, kuda ću ja... Oko ponoći legnem i ja. Legnem, i ne spavam..."
Već 3. decembra 1944. godine Komanda grada Beograda izdaje joj potvrdu: "Zabranjuje se konačenje, ulaženje i sve druge smetnje u stanu književnice Isidore Sekulić. Upozoravaju se svi vojnici NOV (Narodnooslobodilačke vojske) da se strogo pridržavaju ove naredbe".
NEŠTO ranije dirnula ju je vest da ju je ugledni arheolog i istoričar Nikola Vulić, redovni član Srpske akademije nauka, predložio za redovnog člana:
"Gđa Sekulić je najdarovitija i najobrazovanija žena u našoj književnosti.
Ona je naš najsjajniji putopisac.
Kao pripovedač gđa Sekulić može se meriti s našim najboljim piscima tog roda.
Raznovrsnost književnog rada gđe Sekulić izaziva divljenje. Gospođa Isidora Sekulić već je više godina naš dopisnik. Ona u punoj meri zaslužuje unapređenje u redovne članove."
Da nova, partizanska vlast drži posebno do nje pokazuje i njeno angažovanje prilikom osnivanja udruženja pisaca, po ugledu na sovjetske pisce. Naime, poslednjeg dana 1944. godine, 31. decembra (nedelja) sastali su se, u prostorijama Srpske književne zadruge, pozvani pisci koji za vreme rata nisu sarađivali sa Nemcima ili četnicima - došli su Marko Ristić, Dušan Matić, Radovan Zogović, Miloš Moskovljević, Božidar Kovačević, Veljko Petrović, Eli Finci, ali i Ivo Andrić, dok su prisutni obavešteni da je Isidora bolesna... Međutim, ona je ipak izabrana za prvog predsednika Udruženja pisaca Srbije - Jovan Popović je biran za potpredsednika, a za sekretara Oskar Davičo. U sud časti birani su Marko Ristić, Đuro Gavela, Jelena Bilbija, Eli Finci i Milan Dedinac.
Iako je formalno čelna ličnost Udruženja, tu novu organizaciju spisatelja vode Jovan Popović i Davičo, jer ona živi povučeno, na Topčiderskom brdu, nema prevoza, teško joj je da dođe do grada, mada joj Zogović nudi da joj po potrebi pošalje vojnika sa džipom. Tu privilegiju koristi Andrić, do koga je takođe novoj vlasti veoma stalo, ali ga je zbog toga čaršija "uzela na zub".
Tih prvih posleratnih meseci, početkom 1945. godine, iz rata stižu mladi intelektualci koji su golobradi otišli u rat i sada nastavljaju započete studije. Oni se zanimaju za literaturu i neki od njih našli su put do Isidorinog poverenja. Među njima su, između ostalih, Dejan Medaković, Borislav Mihailović Mihiz, Živorad Stojković, Miodrag Pavlović, Eli Finci, Vladeta Jerotić, Miroslav Belović... Obično su je posećivali, povremeno, četvrtkom i pio se čaj od nane, lipe... ono do čega se moglo u nemaštini doći.
OBRADOVALA se pismu koje joj je stiglo iz preka, iz Sremskih Karlovaca, od profesora Vase Stajića, dragog prijatelja kod koga je volela između dva rata da ode u posetu i odšeta do Stražilova ili posedi u vladičanskoj bašti... Odgovorila mu je na Božić, 7. januara 1945. godine:
"Teško mi je kazati Vam pravu reč u pravom stilu: kao brat rođeni ste se javili odnekud iz svetlosti posle našeg teškog beogradskog mraka. Ja sam, da tako kažem, opustošena: mogu verovati i biti sigurna samo u neke savremenike. Milo mi je što sam stigla da Vam to kažem po ljudskoj, a ne po anđeoskoj pošti... Ovde se pričale istine i neistine o vama kao tamo o nama.
Sad više ne pucaju ni Nemci, ni Rusi, ni Englezi. Trebalo bi da se preslišam još jedared da li sam sve naređala: ko sve nije pucao na nas i bombama nas gađao. Da ću u stare dane na front, i protrčavati ulicama pod punom artiljerijskom vatrom, to nisam mogla ranije misliti.
Vi ste mi poslali toliko novca da me je sramota i da sam u neprilici kako prema njima da se odnosim, toliko ih je (Stajić je kao levo orijentisani intelektualac, učesnik narodnooslobodilačke borbe, bio veoma poštovan i kao takav došao je na čelo Matice srpske). Zahvaljujem za srdačno starenje... Tako sam se bila naučila da mogu i kad nemam. Sad treba još da kažem da ću, ako bude mira kakvog-takvog početi zarađivati, i da ću opet, iz svojih snaga i truda što mi treba... Kao što ne slutite pošto je sutra jedna cepanica, tako ne slutim, nisam slutila, da ćete mi poslati toliko novaca da kupim nekoliko cepanica, i da mi još puno ostane... Hvala vam srdačno i za brigu i za prijateljstvo i bratsko sećanje..."
(Nastaviće se)