Pisci bez hartije

Isidora Sekulić je samo jednu godinu starija od Stajića, ali su njihovi odnosi bili krajnje prijateljski, a ovo pismo poslala je po kuriru Jovana Popovića, koji joj je poruku sa novcem od Stajića i doneo. Ona će u pismu zamoliti da prenese pozdrav još jednom novosadskom profesoru sa kojim se između dva rata dopisivala - Mladenu Leskovcu.
Leskovcu će 13. aprila 1945. godine uputiti pismo u kome će slikovito opisati atmosferu u kojoj živi i radi - pašće u oči da je prihvatila novu leksiku koju je inaugurisala nova vlast:
"Zahvaljujem vam mnogo na sećanju i na pismu. Bila sam uvek uverena da ste se i za vreme naše potpune razlike sećali. To važi i za gospodina Vasu Stajića, i molim vas odmah da njega i njegovu drugaricu pozdravite najsrdačnije. To važi i za vašu drugaricu. Vi sad valjda počinjete novu seriju zajedničkih života: kao istinski drugovi i drugarice. Ja se ne šalim kad ovo pišem. Ima nešto vrlo jako i vrlo slobodno u odnosu drugova..."
Ona se raduje povratku života u Vojvodini, onog normalnog i što se vraća život u Maticu srpsku, a onda kaže:
"Volela bih mnogo, kao nekada, načiniti o Uskrsu izlet do Karlovaca i Fruške gore, i videti tada i Novi Sad i moje malobrojne znance i prijatelje u njemu. Zbilja!... Mi smo ovde sklopili Udruženje književnika i pokušavamo neke forme za rad, ali sve još nije ukalupljeno, i kroz sve se još pomalja rat, nediferencirane funkcije, mnogo vulgarnih briga za život. Naročito je pomena dostojno da smo književnici bez hartije. Već pišemo na poleđini starih rukopisa, pisama, makulature... Proleće nam sad malo maskira porušeni Beograd. Vi ga, Beograd, niste nikako videli otkada je težak invalid sa svakovrsnim bombama u srcu. Bar ga možemo očistiti i popatositi! Izgledao bi onda kao stara tuina, a ne kao nanosi od izvrnutih utroba. Teška impresija. Moja najmilija ulica, Miloša Velikog, nema dobru kuću... Proleće je tu, bašte ucvetale, jorgovan miriše, božuri brekću, a u travi, kao retko kad, puno cvetića, belih i žutih. Mi na brdu ne pešačimo badava, čeka nas gore bezmalo drugi svet.
Dovršavam "Vladiku Rada" i teško će mi biti rastati se od njega. Kad bude gotov, naći ću mu trista zamerki; ovako razgovaram s njim prijateljski, i formalno ga vidim pred sobom, vidim kako se čudi što ga ponovo vraćamo u telo i u sve njegove nevolje s Turcima, s Austrijom. I kažem mu: Vladiko, Turaka više nema u Evropi, Austrija više neće biti u Zadru i u Kotoru, samo "Gorski vijenac" ostade, i miriše u njemu jezik kao šuma i pod njom đurđevak i ciklamen. I sad da završim na đurđevku i ciklamenu. Ostajte dobro u znaku proleća i obnove..."
NA jednom od tih predratnih papira, onih drugih, sudskih, na kojima se testamenti pišu, Isidora otvara dušu, popunjavajuću upitnik, radi evidencije koju stvara nova vlast o čelnim ličnostima srpske kulture. Svojeručno ćirilicom piše da je rođena 17. februara 1877. u Mošorinu (Bačka), udata je Stremnicki i udova je, srpske je narodnosti, završila je osnovnu i srednju školu, zatim višu pedagošku (matematički odsek), potom univerzitet (kao privatni slušalac), i to uporednu književnost, a kao zanimanje upisala je: književni rad; nastavnik srednje škole, rad u Leksikografskom odseku Akademije nauka. Kao godinu kada je počela sa javni radom navela je 1909. ("sa sporadičnim ranijim publikacijama, godina mi nepoznata"), a za vreme Drugog svetskog rata veli da je davala privatne časove iz stranih jezika, da je u mladosti bila pod jakim uticajem ruske književnosti, a u poznim godinama sve se više vezivala za zapadnoevropsku književnost.
Na pitanje koja su joj dela prevođena i na koje jezike, Isidora je kratko odgovorila: "Beznačajni podaci: Slovenci su u dva maha preveli po jedan kratak esej. U Americi, ne znam više u kojem dnevnom listu, preštampan na našem jeziku jedan kratak esej". Kaže da govori francuski, engleski, ruski, nemački i italijanski jezik, da je putovala u Francusku, Englesku, Nemačku, Italiju ("sa ponovljenim bavljenjem, dužim i kraćim - Rusija, sa vrlo krtkim - Švajcarska i Norveška, sa kratkim boravkom"). I dodaje:
"Kao član jedne delegacije (ne znam koje godine), na Univerzitetu u Lajpcigu održala jedno predavanje o srpskj modernoj književnosti. Na internacionalnom kongresu Saveza žena govorila o stranim jezicima".
Veli i da je napisala devet knjiga i da je prevele više knjiga sa engleskog, nemačkog i ruskog jezika (Emerson, E. A. Po, O. Vajld, Gete, Keler, Grim, Dostojevski...). A na pitanje koji su prikazi, članci, kritike, studije i njoj napisane odgovara:
"Po principu svoga života da sa svojim savremenicima, najbližim rođacima čoveka, ostanem u moralnom odnosu do groba - nikada nisam čitala nijedan redak ni pogrda, ni pohvala o sebi..."
Ona se te 1945. godine sva posvetila pisanju monografije o Njegošu, o vladiki Radu, kako ga je iz milošte zvala. A to proleće proteklo je u znaku novih romana Ive Andrića - on je veoma agilan u javnom životu - stiže na književne večeri širom zemlje, putuje u Bugarsku, potom i u Rusiju, postao je narodni poslanik u Sarajevu. U Beogradu se često viđa sa Zogovićem i Đilasom, a u Bosni sa Rodoljubom Čolakovićem.

Na Isidorinu adresu stiže pošiljka - roman "Na drini ćuprija", upravo objavljen, sa posvetom:
"Azija u mojoj duši - M. Bares.
Gđi Isidori Sekulić
sa zahvalnim sećanjem
i dobrim željama..."
(Nastaviće se)