Kandilo usred dana

Mladen Leskovac iz Novog Sada povremeno Isidori šalje "hartiju i pisaljke i indigo", a ona mu se zahvaljuje:
"Kako ste tako lepo pogodili asortiman..."
I dodaje aktuelna događanja među piscima:
"Ovde su bugarski književnici. Znate, naravno, a znate i da će za dan-dva biti kod vas. I to je problem: niti jedno drugom znamo jezik, niti poznajemo književnost. Balkan je tragičan još od Vizantije, koja nam je svima u krvi. Krv u krvi. Grci, međutim, kao da nam i nisu zemljaci. Rumuni su drski da nam okreću leđa. Albanija je muzej preistorijskih stvari, zasada bar još. Mi i Bugari šalimo se na kulturnom polju..."
Leskovac joj nudi da knjigu o Njegošu objavi u Novom Sadu, kod Matice srpske - nudi joj i avans... A ona će na to:
"Dug je ono što neću i nemam. Celog života se uvrćem kao živa riba bačena na žar, samo da nemadnem duga. Sama sam, nema ko da preuzme moju obavezu, ako umrem. I isterala sam da živim bez duga... To je povelika knjiga, i nije u seriji onoga što se izdaje..."
Predviđa, međutim, da će konačnu verziju rukopisa završiti do kraja 1945. godine.
Njeni ispisnici među piscima su se proredili: Jovan Dučić je umro 1943. u Americi, Milan Grol je u Londonu, u emigraciji, i najavljuje povratak u zemlju, u Londonu su Slobodan Jovanović i Miloš Crnjanski, Rastko Petrović je ostao u Americi, Bogdan Popović je umro krajem 1944. godine, ali neki pisci su dobili i lepa nameštenja - Marko Ristić je tog leta otputovao u Pariz, za ambasadora, Veljko Petrović je postao upravnik Narodnog muzeja, Milan Dedinac je postao glavni urednik "Politike", Ivo Andrić je žitelj Sarajeva (konači u hotelu "Evropa"), ali svraća i u Beograd; poslao joj je "Izabrane pripovetke", kao sećanje, kako kaže, na Sarajevo.
Žali se bliskim prijateljima na život na Topčiderskom brdu, na daljinu od grada u kome nema prevoza:
"Brdo - to je sada tundra i pustinja... Kao da je doba Miloša Obrenovića..."
Kaže Leskovcu na početku zime 1945. godine:
"Ponekad je sasvim neverovatno kako se ljudstvo poprimitivilo, kako nekoliko godina varvarstva mogu uništiti stoleća, kako džunglu treba krčiti u svemu. Sada je osam uveče, peć se davno ugasila, jer nemam dovoljno goriva, ja drhćem, i vidim da ću skapati u nekom logoru neminovno. Ne što sam nešto skrivila, i što me sud osudio, nego što je to imanentno u stvarima takvima kakvima jesu, i ne može drukčije biti. Mrtvački sanduk, pokrov, sveća, taljige da me odnesu - toliko rekvizita nema i to ne može biti za jedan leš, čak tamo do general-majstora valjda..."
Leskovcu se dalje žali na Veljka Petrovića, sa kojim se vazda, još od početka dvadesetih godina "nosi", po prečanskoj liniji:
"Veljko Petrović i ja, nas dvoje koji se ne bismo mogli složiti nad formulom 2 puta 2 jeste četiri..."
Izabrana je na Prvom kongresu Saveza književnika Jugoslavije za potpredsednika - čelna ličnost je Ivo Andrić, a ona je potpredsednik zajedno sa Krležom, Otonom Zupančičem, Radovanom Zogovićem, Isakom Samokovlijom i Blažom Koneskim. Vera Zogović, supruga Radovanova, koja rukovodi izdavačkim preduzećem "Kultura" daje joj poslove - lektoriše prevedene knjige, mahom sa ruskog jezika i na taj način obezbeđuje joj izvesne novce. Mada, i dalje veoma drži do svog "asketskog temperamenta i morala, i discipline u radu". Počeo je da izlazi i "Letopis Matice srpske", pa prvi književni časopis u jugoslovenskoj prestonici - "Naša književnost", ali je u poslednjem trenutku intervenisao Jovan Popović, zbog ono - srpska... Na Savindan, 27. januara piše Leskovcu:
"Valjda prvi Sveti Sava kao radni dan! Ni u Londonu nije bio tako siv... To s obzirom na datum koji gore vidim... Ima ljudi koji kažu da je sveska 'Letopisa' bolja od sveske 'Naše književnosti'. Ja mislim da su obe hladne, nekomunikativne..."
ČEŠĆE, jednom nedeljno, dolaze joj na Brdo, na razgovor Mihiz, Dejan Medaković, Žika Stojković, koji beleži na parčetu papira njenu meditaciju:
"Melanholija je pola duše... Poljaci, jedino oni žive za svoju romantiku, jesu najistaknutiji romantičari... Moj muž, Poljak Stremnicki, kipteo je od besa kad sam ja u učenju poljskog naglašavala po ruskom. Za mene je brak imao smisla jedino radi dece, a kako ja nisam mogla zbog svoje bolesti imati dece - udala sam se za Stremnickog, jer je on bio blizu smrti i jer je to od njega radi trebalo..."
Ovo je retka ispovest Isidore o svome bračnom životu - tu temu je izbegavala. A onda Stojković beleži njenu opservaciju o diplomatiji:
"Diplomatija je najodvratnija stvar na svetu. Jedan umetnik inteligentan, pametan i, naročito ozbiljan čovek ne može biti diplomata. Svu ovu diplomatsku igru ne treba shvatiti tako ozbiljnom kao što ona danas izgleda. Rata neće biti, bar za nekoliko godina..."
U jednom od susreta ona je nametnula temu: "Individualnost i čovečnost". Po Medakoviću, "čovečnost je poštovanje svake ličnosti". Isidora, pak, smatra da je neophodan "sklad ličnosti sa zajednicom - ličnost mora biti, osećati se i raditi kao deo zajednice, uključujući se u život zajednice, a s druge strane, zajednica mora priznati razliku ličnosti, kvalitet, sposobnost". Isidora veli da "masu nije poznavao ni Marks ni Engels, masu je poznavao Šekspir". Zanimljivo je njeno sećanje na prvu posetu Krleže njenom domu: primetio je da joj je upaljeno kandilo usred dana i zapitao je da li ona prima crkvu? Odgovorila je, kaže: "Da, primam svaku crkvu jer je to jedino mestu u kome nema ni šporeta, ni nužnika, ni kreveta, ničeg od telesnih potreba..." A što se kandila tiče, kazala mu je da je to pagan u njoj koji ga pali, da uživa u plamenu kandila, da je taj plamen nosi "sa mislima možda i pračoveku koji je živeo pored vatre". Krleža joj ni na jedno ni na drugo nije pokušao da odgovori, niti da "ironiše".
(Nastaviće se)