Dama u fijakeru

KAD stigne do grada, Isidora odlazi u Akademiju nauka, gde se najčešće sreće sa Aleksandrom Belićem (zidove njenog doma krase tri Belićeva akvarela koja je dobila na poklon od velikog lingviste), a potom obiđe čitaonicu u Britanskom savetu, gde pozajmljuje novine, pre svega literarne dodatke. Pomno prati anglosaksonsku književnost i o tome obaveštava naše čitaoce preko "Letopisa" uglavnom. Svraća i u francusku čitaonicu, uzima časopise i uredno ih vraća. Nešto od tih novina doturi, na pozajmicu i Leskovcu, pa mu jednom prilikom piše:
"Na pošti su me sa dva-tri pitanja pitali: šta je unutra, kakve su to štampane stvari? I čeprkao je jedan u otvorenoj strani kese, i, dakako, nazreo tekstove koje mu nikoje čeprkanje nije moglo pročitati..."
U pismima Leskovčevim iz Novog Sada ima i poneka intriga iz novosadske čaršije. Ona mu kaže da ne brine:
"Za pismo sa ogovaranjem - ne brinite. Ja svaku cedulju uništavam... A u ogovaranju je bilo istine: to su ti koji uvek s torbama (praznim) putuju u goste i u nadleštva, i mahom se s punim vraćaju. I to je način života, čovečna stvar. I sve je u redu..."
Kad joj je Leskovac nagovestio da će možda putovati u Englesku, u London, ona mu daje savet:
"A kad jedared odete u Britiš mjuseum, pođite rano, budite u devet pred kapijicom i čuvarima u cilindru, i uletite prvi i sedite na mesto Di ilevn, D eleven (jedanaest), to je moje mesto, uvek isto, mesecima i mesecima. Englez vam, ako ste dete duha i knjige, iznajmljuje mesto rado i bez kirije. Tamo je bio moj raj, sa knjigama i sa mislima, i kad sednete, pomenite me s kapom u ruci kao na parastosu..."
BILA je srećna kad su joj uveli telefon, zahvaljujući intervenciji akademika Siniše Stankovića (uglednog naučnika-biologa, ali i predsednika Prezidijuma Narodne skupštine Srbije). Javlja se Vasi Stajiću, u Sremske Karlovce:
"Htela bih jednog majskog dana do Karlovaca. Volim da vidim to istorijsko naše selo kad se okreči, i izbaci maketu pod prolećnje sunce..." U jednom drugom pismu Stajiću kaže:
"U Novi Sad ne želim dolaziti sve dotle dok ne bude železnice, i ja ne mognem, slobodno, putovati sama i kako mi je prijatno, ili kako me moja nužda goni na trpljenje i pretrpljenje. Da drugi čita moj tekst, dok sam živa, ne bih htela. Ja za svoj tekst imam svoju intonaciju..."
Čita prevod Tolstojevog romana "Ana Karenjina", lektoriše, "da bi nešto zaradila", i primećuje - "šta tu sve ima i nema!"
Svetislavu B. Cvijanoviću, čuvenom knjižaru i izdavaču između dva svetska rata, odanom prijatelju u čiji je dom rado svraćala i bila primana kao rod, krajem maja 1946. piše:
"Hvala što ste se javili. Uvek je prijatno čuti vaš uvek isti prijateljski glas. Prođem nekada blizu vas, pa ne svratim. Uvek je nešto prešnije... Šta radite?...
U leto 1946. prvi put počela je da koristi usluge taksija, ali se kući vraćala peške, kako bi uštedela izdatke za automobil... A taksi-automobili su bili, kako je jednom prilikom kazala - drpavi... Kaže Leskovcu:
"Kad mi opet budete pisali, a vrućina još bude trajala, počnite pismo: Zar vi još niste umrli?"
Bila je u jesen 1946. godine, u oktobru, u Novom Sadu - držala je predavanje o "Ani Karenjinoj", o Tolstoju i njegovom velikom delu. A po povratku kući pričala je o utiscima - nije bila zadovoljna svojim predavanjem, ali ni publikom koju nije poznavala. Ustala je rano i krenula u Beograd fijakerom do železničke stanice.
"Kočijaš je bio vojvođanski pošten. Htela sam da platim: `Platili su, gospoja.` Srbijanac bi bio racionalan u takvom slučaju..."
Kada je krajem godine u Novom Sadu otvorena izložba slika Milana Konjovića - iako je kupila autobusku kartu, nije otputovala. Nije se osećala zdravo.
ZANIMLJIVO je u to vreme njeno druženje sa Verom Zogović, suprugom Zogovićevom. Sačuvano je petnaestak njenih pisama upućenih Zogovićevoj ženi. Ona joj tepa - Vera-veverica:
"Imate zube kao onaj mali glodarčić... lunoški osmeh preko lica, i one knjižurine oko vas gipke i tanke, to je kao ogromni, bogati rep veverice koji je formalno zaogrće. Eto vam portre!...", kaže u pismu od 28. novembra 1946. godine i nastavlja:
"U poslu sam... Nauživa se čovek slatkog čekanja i fantaziranja, i jednog dana mu lepo sklizne s leđa taj teret i varka koji se zove sreća... Možda je ovo pesimizam, i ja treba da idem u aps..."
Najradije piše pisma Leskovcu, u Novi Sad - on je delikatan u komunikaciji i ne libi se da mu otvori dušu:
"Hvala Gospodu što mi je život težak, trudan i otrovan. Poći ću u smrt istrošena i iskidana, neću umreti kao brav... Ide Božić: dobro je te je Dikens napisao duše-priče, 'Božićne priče'. I, da nisam prodala klavir, mogla bih svirati divnu Čajkovskovu poemu `Kad je Hristos bio dete...` Svako vam dobro od Boga."
Drži, veoma, do hrišćanskih praznika, do pravoslavlja - obeležava svoju slavu Svetog Nikolu, a na početku 1947. godine Leskovcu se javlja:
"Pišem vam na sam Božić, što je toliko kao da sam došla da vam čestitam praznik, i da s vama zajedno malo ne dam da se zbriše i ta intimnost jednog svakogodišnjeg lepog trenutka... Ove godine više nije došlo do izraza ništa slično - u prošlogodišnjoj božićnoj 'Politici' ja sam jedina ispisala reč `Božić`, i mitropolit mi je pismom zahvalio na tome. Ove godine ni ja nisam pomenula Božić..."
Zahvalna je Veri Zogović što joj redovno plaća lektorisanje knjige za "Kulturu". Kaže joj:
"Ružna stvar, taj novac. Vi ste mi u dva maha poslali cveće, i to je, prema novcu, visoka kategorija stvari. Mnogo sam se obradovala. Čudno su, zumbuli i magnolije, preminuli kod mene. Zumbul se sušio i žuteo i ostao do kraja ceo, kao mumija. Magnolija, odjedared, srušila se..."
Žali se da joj ponekad dođe bolest, malaksalost... Nagovara Veru da krenu na put, negde, ona i da povede obavezno Zogovića - "da tamo, gde bilo, proživite proleće, koje ove godine hoće, izgleda, da bude dugačko i svetlo i puno talenata"."
(Nastaviće se)