Smrt je ćutanje!

U NOVOM Sadu preminuo je Vasa Stajić, za kojeg je tvrdila da je bio "predstavnik i duhovno svedočanstvo vitalne Vojvodine", "prvorazredni javni radnik, pisac i čovek".
Piše 17. maja 1947. godine Mladenu Leskovcu, pa između ostalog i sledeće:
"Ja autobiografije ne volim, ne volim ni one engleske koje su takođe sasvim specifične. Juče sam - spremajući se za smrt - izgorela nekoliko pisama Milana Rakića i sasvim pokojnog Disa. Otac moj nije ni otvorene karte nas balavaca, moga brata i mene, čitao. 'Trebalo je da si pročitao, i da si nam javio to i to'. 'Ne čitam tuđa pisma.' Ja sam dete svoga oca po svemu. Ne volim tuđ nos gde mu mesto nije; ne vidim smisao, a vidim odvratnost da čovek pred grobom žuri da još poslednji put nasiti jezik ogovaranjima i indiskretnostima... Smrt je ćutanje; pred smrt treba ćutati..."
Iako govori o tome da ne voli pisma, ona piše najčešće duga, ispovedna pisma i ona, u stvari, na posredan način otkrivaju njenu ličnost.
U jednom od tih pisama Leskovcu ona kaže da bi Biblioteci Matice srpske poklonila svoju biblioteku i sve hartije koje nije spalila, ali bi poklonila i nameštaj, kao što je pisaći sto, orman za knjige, pet kožnih stolica, zidni sat, tri originalne slike vojvođanskih slikara (Ivana Radovića i Zore Petrović). (Tu odluku, međutim, u svojoj poslednjoj volji će izmeniti - biblioteku će zaveštati Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu, kao i nameštaj sa slikama i zidni sat...)
Ministarstvo prosvete Narodne Republike Srbije dodeliće Isidori u jesen 1947. godine nagradu za književnost u iznosu od 20.000 dinara (nagrađeni su i Milan Bogdanović, Oskar Davičo, Čedomir Minderović, Velibor Gligorić, Dušan Kostić, Gvido Tartalja, Bogdan Čiplić i Jelena Bilbija???). Obradovala se kada joj je Vera Zogović poklonila celokupno izdanje Šelija, sa slikom njegovog groba iz 1853. godine (a izdanje je iz 1862. godine) pa ga sad "kao luda" neprestano čita.
Neprekidno misli na smrt i ne krije kada najbližim prijateljima kaže:
"Jedva čekam da umrem, da se to svrši, da ostavim i ovog Šelija, i sve ostalo..."
Sve slabije vidi, a obraduju je ptice koje sleću u njenu baštu, njihov crkvut je oraspoloži.
Šalje pozdrave Veri Zogović na Zlatiboru, gde se oporavlja od bolesti. Želi joj brz oporavak. Treba da se raduje životu, a ona ustaje u četiri sata ujutru i "zaviruje šta su noć i sinoćnje zalivanje produkovali", pa, veli, "porazgovaram naročito sa "poniženima i uvređenima", s krivima, kržljavima i teško borbenima, stavim ruku nad oči i odmerim koliko sunce, usijano sunce još ima da počuči iza Topovskih šuma, i mislim, mislim o predviđenom i nepredviđenom za taj dan, o jednolikom programu i o gostima u taj program".
Videla je u pozorištu "Otela" Šekspirovog, a u glavnoj ulozi Raša Plaović - u Narodno pozorište ju je odvezao i dovezao šofer "Kulture" i ona Zagovićki piše:
"Šoferu sam dala ono što bih dala i taksi-šoferu, a on me je iznenadio: izvadio knjigu, i ponudio me da zapišem svotu u bilans preduzeća. Nisam učinila, i ne znam da li sam dobro postupila, ali mi se takva praksa čini vrlo pravilna i odlično vaspitna: što dalje od novca koji direktno u šaku pada i glupo zaslepljuje i opasno zavarava. Hvala vam na usluzi - bilo bi teško vraćati se peške na Brdo, jer je predstava dodirnula i noć..."
Zamara je leto u Beogradu, sparina, žega - Beograd živi od ekstrema, kaže. Zabavlja se čitanjem Bajrona... Kaže Leskovcu:
"U vezi sa idenjem u smrt - nedavno sam videla umiranje jednog intelektualca, koji nikada nije mislio na smrt, nikada je nije pominjao: umirao je, i umro, kao životinja, u animalnom strahu do kraja svestan od onoga na što treba misliti koliko i na život. Sram je i stid da čovek umire kao vo koga vuku za konopac u smrt! Pfuj! Svima kukavicama! I mizerije su svi oni koji ni toliko religije nemaju da znaju da moraju umreti. Ne znaju, glupaci, dok ih za jaku ne potegne!"
"... Štampanje knjige čeka takođe - sem hartije - hladnije dane. Volela bih da još pitam u 'Kulturi' da li mogu pomoći s hartijom, ili možda i sa štampanjem - ali i to se odlaže, jer je Bukvalno ceo Beograd na letovanju i blagovanju. Niko nije otišao da uz promenu okolnosti uživi u sebi potrebu učenja i studije; bukvalno dremaju i brekću u vodi i na suhu. Retko se kad sećam perioda kad je ceo Beograd vešao mozak o klin tako kao sada... Juče sam ušla, u varoši, s namerom da posmotrim, u jedan dosta skup restoran, i ostala tamo dobar sat. Šteta što ne smem o tome napisati zapis ili reportažu ili hroniku. 'I što se više menja, sve je više jedno isto.' Atmosfera, maniri i nemaniri, javno i tajno, novac i primena, ljudi i žene, smisao mnogih butelja i jakih cigara, fiziognomije, odnos bogatih i prodavanih - kao u nekom francuskom romanu pre osamdeset godina. Jer to je bio oduvek beogradski luksuz i šik i viša klasa: imitacija Francuske od pre osamdeset godina.
Ostajte zbogom, s pozdravom..."
Stojković, ljut i razočaran u sve i svašta, napustio je prestonicu i otišao za učitelja u Novo Selo na planini Goč, pošta Vrnjačka Banja.
Javlja se pismom, 27. septembra 1947. godine, Veri Zogović:
"... Tražila sam vas telefonom u dva maha, da vam zahvalim za sve dobrote, vrlo srdačno. Zapanjili ste se kad ste videli moju hartiju: ni riba ni meso; s jedne strane muzika, s druge strane muzika, s druge literatura - pa ste mi i hartije poslali. Eto, ne izlazim iz položaja da primam što nisam zaradila!
Molim vas ovo: kad neko devojče iz 'Kulture' prekuca nekoliko mojih listića, učinite uslugu, pošaljite mi to, prilikom. Ja ne prevodim s lista u mašinu, nego pravim koncept olovkom, popravim, i tek onda štampam - ali, imaće ovde-onde ponešto da se zameni preciznijim, srpskijim... Druga stvar: ja kucam samo u jednom primerku... Kucati sa kopijom, zametnije je; troši više hartije i indigo hartije..."
(Nastaviće se)