Magika Badnje večeri

PIŠE da je jesen stigla, cvetova u bašti je sve manje, suvog lišća sve više. U drugom pismu, na početku zime, zahvaljuje se što joj je Vera Zogović poslala masnu boju i četke, i Adolfa molera da joj okreči vrata, i napominje: "Njegov veliki imenjak, Hitler, ako se ne varam, bio je takođe moler... Obojeno je izgrebeno mesto na vratima, osušilo se, ne gledam više oljuštenu dasku oko brave".
Kad dospe i siđe u varoš, svrati na kafu u "Mažestik" ili u "Moskvu" - tu obično i zakazuje sastanke sa preostalim prijateljima. A i njih je sve manje. One najbliže poziva da dođu, da svrate na Svetog Nikolu. U navečerje Badnjeg dana 1948. godine piše Mladenu Leskovcu:
"Sutra je Badnje veče. Ja tada, kao moji prapreci neznabošci, iznosim na drum večeru kurjaku, i činim neke napore da sagledam pretka u dubokoj prošlosti, ili da se dam sagledati od njega. Žižak od kandila na Badnje veče meni je čudesan signal... Pozdravite sutra naveče od mene vašu porodicu; i čuvajte u sebi i u njima tajnu jedne čudesne svetske tradicije koja će možda opet jedared ujediniti svet... Zima je, svirepo hladno. Ja još dva do tri puta dnevno dobijam i jezu. U postelju metnem termofor - i to me seća običaja u hladnoj, vlažnoj Engleskoj - ugrejem se, ali onda me zagrli nesanica. Doduše, pravim tada leksikografske studije... Kako ludo volim leksikografiju! O Vukovom prevodu Novog zaveta mogla bih govoriti i pisati tako slatko čitave sate... Odmorite se o prazniku, i ugrejte se, i javite se nekom rečju..."
Za nju su verski praznici, rituali, sećanje na pretke, a Hristos - "jedan od najsimpatičnijih pesnika i lutalica kroz ljubav i stradanja", tamjan, mir, molitva, starostavnost...
NA zaprepašćenje sveštenika, kad joj je došao o slavi da osveti kuću i počeo da čita molitvu, prekinula ga je: "Oče, ne preskačite..." - ona je znala naizust sve najvažnije molitve još od detinjstva.
Zogovićku i dalje oslovljava sa - gospođo, kao što i ova nju oslovljava. Ona joj je obezbedila karte za baletsku predstavu "Ohridska legenda" Stevana Hristića, a bila je i u Ruskom domu, na skupu posvećenom jugoslovensko-ruskoj saradnji, pa je iznenada nestalo struje - doneli su šest sveća, a za Isidoru je to bila "zgoda da otfantazira - visoka dvorana, mrak debeli... tako su u srednjem veku, u Engleskoj, starešine pokrajina držali zborove i sednice: u visokim gotskim dvoranama, sa visokim prozorima, koji se ne otvaraju nikada, a svetlost i vazduh dolaze kroz male otvore pod plafonom... sede starešine pokrajine Kenta, u mraku, u hladnoj dvorani, sa šest sveća..."
Sa Leskovcem je u stalnoj prepisci - on joj profesorski, pedantno kakav je bio, šalje informacije o događanjima u Novom Sadu i u Vojvodini, što se kulture tiče. A kada dolazi na sastanke u Savez književnika Jugoslavije, u čijem je rukovodstvu, ili u Udruženje pisaca, obavezno je posećuje ili se nalaze u varoši. Evo kako mu Isidora 31. januara 1948. godine zakazuje viđenje:
"Moj telefon ima broj 50-685, i stoji u telefonskoj knjizi; sem ako niste zagledali u staru neku knjigu, iz srećnijeg vremena kad nisam imala telefon. Vi dolazite poslom, i bićete sigurno od časa na čas; programski zauzeti. Najbolje je zato da porazgovaramo kad ste na odmoru, za vreme ručka. Ako još budem živa i čitava, čekala bih vas u 'Mažestiku' (stolić pred garderobom, u holu restorana) od jedan do jedan i po. Ne dođete li, ručaću sama i otići. Učinila bih to i trećeg i četvrtog februara. Jeste li angažovani trećeg i za ručak, možda možete biti slobodni četvrtog. Ako ne može ni to, pokušajte telefonom dogovor za neki drugi i drukčiji sastanak. Zbogom, ostajte dobro..."
SA Leskovcem se često razgovara - na početku leta 1948. godine kaže:
"Ja živim u potpunoj pustinji... Klavira nemam, na koncerte ne mogu, jer nema načina da se kući vratim. I ono malo taksi kola prestalo je saobraćati, jer nema benzina. Fijakeri, truli, sa mrtvim konjima, to je danas slika Beograda..."
Podseća se svoje duge pripovetke "Hronika palanačkog groblja" i priča o poslednjim Grcima u Zemunu:
"Ja sam još učila grčki u četvrtom razredu osnovne škole: naravno, ne pisati, samo čitati, i memorirati tekstove, uglavnom crkvene stihire. Privlačile su me dve porodice: družila sam se sa Sofijom Hariš, bogatašicom devojčicom; ispratila sam na groblje nekoliko poslednjih Grka... Izvinite ovo musavo pismo: moja mašina, to je takođe vrsta poslednjega Grka."
Veoma uviđavna u svemu, Isidora se tako ponaša i prema Veri Zogović kada je u septembru 1948. godine rodila kćerku Mirku (potonju profesorku Beogradskog univerziteta, italijanistu). Isidora joj brižno, tim povodom, piše:
"Devojčica se rodila. Vi ste sad sebi dali najrođeniji rod, i mislim da to već osećate. Otac ima kćer ili sina, sestra brata, brat sestru, a majka ima komad svoga mesa, krvavoga mesa. Zato je majci ovo milo milije no ikom, sve tužno i teško oko deteta, i sa detetom, teže no ikom.
Kako se osećate? Rešila sam da lično odnesem ovo pismo na vaše odeljenje u sanatorijumu, ali da ne ulazim. Iz 'Kulture' su mi rekli da se beba rodila u ponedeljak; dakle, tek osam dana od porođaja, pa ste možda umorni, možda iscrpljeni. Zatim, vaše društvo nije moje, meni je verovatno uglavnom i nepoznato, pa je bolje da ne prekinem neku posetu, neki razgovor."
(Nastaviće se)