Pesma mrtvim borcima

ISIDORA priprema knjigu "Zapisi o mome narodu"; daje rukopis na prekucavanje. Muke muči sa hartijom za pisanje - nema je u slobodnoj prodaji. Milan Bogdanović joj recenzira rukopis za "Prosvetu" i ističe njen talenat i kulturu, i ukus "da rukuje jednim stilom koji je poznat kao usavršen i rafiniran". Reč je o zapisima o "našem, srpskom čoveku, čoveku Srbije pretežno, u nemirnim i teškim godinama od Balkanskog rata do Drugog svetskog rata" - o Šumanovićima, o Marici, o gospodinu Mići, Dinićima, deda Maši... Knjigu će joj "Prosveta" objaviti krajem 1948. godine, sa njenom posvetom: "Rad ovaj posvećujem izginuloj mojoj braći 1912-1945, sa mnogo minuta ćutanja, do u grob." Tu je i pesma-posveta: "Svetle noći su palih heroja nebo":
"Borci naši su davno mrtvi.
Hleb ne jedu više.
U prozirene noći slike njihovih najboljih
života lebde,
plove, proleću -
ne vide nad njima, nego nad nama!
Verujete li Njegošu da 'Obilić nad sjenima
vlada',
nad sjenima kojih ima,
u velike, svetle noći."
U decembru 1948. godine povredila je glavu, okliznula se i pala. U bolnici su je previli i mora da miruje. Pa i tako povređena, od honorara dobijenog od "Prosvete" (5.000 dinara), šalje Leskovcu u Novi Sad da je pretplati na "Letopis Matice srpske", a za ostatak da Leskovac kupi poklone svome sinu i kćerki, a ako nešto preostane, da da "nekom detetu, nekom poslužitelju".
Leskovcu kaže:
"Ja velike stvari Šekspira znam pola napamet, a poznajem svaki korak, kao korak moga nekada obožavanoga oca."
A na Svetog Jovana 1949. godine mu piše:
"Ja pišem stvarnost, ne pesimizam. Pogledajte račun u porodici Slobodana Jovanovića; u porodici Jovana Subotića; u porodici Milana Gavrilovića; porodici Lazarevića, i dalje i dalje. Sve je to počelo sa vijoravim perjanicama u vazduhu; a danas, to su već grobnice tužne, iako još ima, u većini slučajeva, smrtnih ostataka već u drugoj generaciji, a kod Subotićevih ako i staroga pop Vasu uzmemo - u četvrtoj... A boli me što je sve to moj narod... U Francuskoj, živi su, i nešto su, potomci Šatobrijana; a u Engleskoj potomci Kromvela."
Leskovac joj i dalje nabavlja hartiju, olovke, pantljike za pisaću mašinu, ali šalje joj čak i češalj za kosu...
Jada se u pismu Veri Zogović:
"... Izgleda, tako misli lekar: tek sada stičem posledice pada i jakog udarca u glavu. Imam teške glavobolje, uz još neke simptome potresena ili povređena mozga. Čitam i pišem, ali mučno mi je dešifrovanje nečitkoga..."
Ali, kao da se nešto dogodilo u njihovim odnosima. Više nema topline u pismima, kao nekad. Na to je svakako uticalo i isključenje iz Komunističke partije i javnog života Radovana Zogovića, zbog njegove vezanosti za rusku politiku. U pismu na početku 1949. godine, Veri Zogović kaže:
"...Ja bih samo zamolila vas, sa starim prijateljstvom i dobronamernošću najvećom: nemojte se i vi dodavati u nesreću koja me je sada okupila u telu i duši. Ostanite podalje, jer to se može rđavo svršiti, a ja sam, ipak, čovek, i ne poslednji čovek u najvišim sferema kulturnih vrednosti moga naroda. Ostanite zdravo i dobro, a mene pustite da izdržim kako mi liči, ili padnem kako mi diči..."
Pa, ipak, Zogovićeva joj šalje cveće - sveže ljubičice koje "mirišu na svežu mladu zemlju i prolećne vode", a potom veli:
"... Za poziv, nemilosrdno ste se izrazili. Draga gospođo - prvo, nikada me niste pozivali, drugo, niste održali reč da dođem na koji časak da vidim devojčicu. Ima i treće, vrlo teško i nepravedno. Mogu kazati, ako vas nekada još vidim... Svejedno, nije trebalo od prvoga poziva meni praviti proces. Nisam kriva. Krivica, ako je ima, do vaše je kuće. Najzad, ja sada ne mogu nikuda: bolesna sam akutno, a sa glavom sa sasvim malo kose ne mogu ni zbog hladnoće ni zbog nakaznog izgleda..."
To je kraj korespodencije i druženja - i Vera Zogović je uskoro smenjena kao direktor "Kulture" i porodica Zogović će narednih petnaestak godina biti odstranjena iz javnog života.
U Srpskoj akademiji nauka u oktobru 1949. godine održana je proslava 50-godišnjice rada Aleksandra Belića, predsednika Akademije, vodećeg lingviste u srpskoj nauci o jeziku. Isidora, tim povodom, kaže:
"E, taj čovek, prof. Belić, govori čisto i plemenito čist i plemenit srpski jezik... Kaže mi sinoć prof. Belić: 'Ono što ste u 'Našem jeziku' napisali: da padež nije nastavak nego je situacija, to je zanimljivo i dobro, ali vi niste do toga došli putem, putem mmm...' Zaista, gospodine profesore, ja sam do toga došla svojim putem koji sigurno nije pravi put, ali, eto, odveo je do zaključka. Sa jednim idiomom koji me je u srpskom jeziku zainteresovao, prošla sam kroz nekoliko jezika, uhodila razna jezička sredstva za istu stvar, videla isti padež u neverovatno različitim pojavama, i tako došla do onoga zaključka... Razgovor se prekinuo. Ili sam ja bila nejasna, ili filologa ne mogu zanimati putevi koji nisu filološki pravilna sukcesija postupka..."
Neki izdavači žele da objave novo izdanje njenih "Pisama iz Norveške", ali ona na to odgovara:
"Kada bih je danas pisala, ja bih je napisala drukčije... Tu knjigu sam radila neposredno po povratku sa putovanja po Evropi. U njoj je čak strašno mnogo stranih reči. Trebalo bi je bar redigovati... I potrebno bi bilo da napišem jedno poglavlje o intelektualnom životu Norveške, recimo o Ibzenu..."
(Nastaviće se)