Prometej sa Lovćena

Poklonila je Isidora sirotinji sto i četiri hiljade dinara, a piše na dotrajaloj maloj pisaćoj mašini (ćirilici), u kojoj su poispadala slova, jedva da se čita ono što otkuca.
Oduševljava je delo Tomasa Mana, njegov roman "Lota u Vajmaru" i Doktor Faustus:
"Taj pisac, taj Nemac, zaprepašćuje veličinom i moćima, dalje i dalje. Muzika, poezija, filosofija, savlađuje ga već oko pedeset godina; on sad sve to savlađuje jednim humorom koji ne znam od čega je, ako nije od nadmoći nad muzikom, poezijom i filosofijom. Niko bolje i prodornije od Mana ne poznaje i ne ocenjuje Getea, a niko ga kao Man nije obavio, od glave do pete, jednim humorom koji dodaje, koji podiže besmrtne kvalitete toga nemačkog džina..."
Mladenu Leskovcu otkriva u februaru 1950. godine da vodi dnevnik "u koji upisuje najradije ono što je imalo, ne sudbinu od Boga, nego od ljudi..."
Kaže mu i da je zanima sudbina Zaharija Orfelina, pisca i kaligrafa:
"Da, Orfelin je baš Orfelin: nešto ubogo, siroto, mučno je u njemu i oko njega, i neće biti čudo ako mu skinu i ono što smo dosad smatrali da mu je plašt i neko dostojanstvo. Uvek sam želela da napišem neki život toga siromaška; kao život despota Stevana Lazarevića koji nije trpeo muziku, jadna mu glava! A jadna i muzika koju je on slušao, uostalom."
Eliju Finciju, pozorišnom i književnom kritičaru, s kojim se, posle onih prvih susreta posleratnih, sprijateljila, Isidora u jednom avgustovskom razgovoru 1950. godine kaže:
"Imamo velikih stvari. Na primer, Kočić sa onom divnom slikom oko kazana. I drugih. Uzmite Andrića. Čudnovato: njega je još pre rata odlično preveo na nemački Šmaus i objavio ga kod dobrog izdavača i u lepoj tehničkoj opremi, a ipak se nije pojavio nijedan iole ozbiljniji, studiozniji prikaz. Možda je to zato što su naši pisci, i kad su najdublji i najizgrađeniji, uvek nekako regionalni, što ih je teško razumeti, što su vezani za naše običaje, naš folklor, za našu jezičku materiju... Kod Andrića ima i svetskih stvari. Sećam se, na primer, njegove priče 'Žeđ', koju Šmaus nije uneo u svoj nemački izbor. Tu dvoje ljubavnika, u sladostrasnom zagrljaju, vrše čin ljubavi, dok ispod njih jedan ranjeni hajduk, okovan u podrumu, umire od žeđi i stalno vapi: vode! vode! Andrić ume da oseti te bolesne stvari..."
Izabrana je krajem novembra 1950. godine za redovnog člana Srpske akademije nauka. Novine su objavile da su za redovne članove proglašena "dva krupna književnika koji su ukras naše kulture - Miroslav Krleža i Isidora Sekulić" (to su reči akademika Aleksandra Belića u pozdravnom govoru). Skupu su prisustvovali najviši rukovodioci Srbije, generali, sveštena lica... Ona je u pristupnoj besedi govorila o značaju anonimnog rada ne samo u Akademiji već u društvu uopšte. Pre nje govori takođe novi član Moša Pijade, koji je izabran kao slikar.
Žali se prijateljima na boleštine, najčešće malaksalost i nesnosne glavobolje:
"Bolest je za mene uvek neobično zanimljiv doživljaj, sem što je mučan. (Kad čovek ne može da radi, treba da se bar muči, inače nije opravdano što je još živ.) Za vreme bolesti, čovek izađe iz istorije i iz društva, potpuno. Uđe u nešto sasvim privatno. Po tome je bolest veća, ozbiljna, sa posledicama, sa progresom u smrt - po tome je bolest sasvim slična smrti... Ja sam još bolesna - piše Leskovcu - ponekoga dana vrlo indisponirana, sasvim daleko od normalnosti. Zasada, mislim da poseta, čija bilo, te i vaša, može ispasti vrlo rđavo..."
Rukopis odanosti Njegošu je završila i za njega je zainteresovana Srpska književna zadruga. Njegoš je godinama opseda - do tančina je proučila njegove osobine, njegove bolesti, umiranje i smrt.
Krajem 1951. godine Srpska književna zadruga objavila je Isidorinu knjigu "Njegošu - knjiga duboke odanosti". Ona se i pismeno odrekla honorara od 202.000 dinara da bi se pokrili troškovi štampanja. Sve do izlaska iz štampe monografije je naslovila "Vladika Rade", a onda se predomislila.
"Autor ovoga rada, kad se prvi put ispeo na Lovćen i do kripte Vladičine, prošao je kroz jako i složeno uzbuđenje" - napisaće u uvodu, a zatim nastaviti: "Šta je ovo? Grob nije, kapela nije, spomenik nije. Možda bi trebalo nasuti debeo sloj zemlje i posaditi travu i šiblje. Vetrovi, mećave, i munje, sve bi to poharale, sažegle... Njegoš je u Crnoj Gori i u Srpstvu bio i ostao Prometej. Vatra bi trebalo da plamti i svetli na Lovćenu. Oteo je od bogova vatru, i sve vatreno, taj čaroviti, ljupki, snažni, genijalni Rade Tomov. Bogovi su mu se svetili kako se samo ljubomora sveti. Teško je živeo, teško radio i učio, teško bolovao i umro. Ali je, sav vatren, iskrama mislio i pisao, iskrama govorio... Sve što jesmo i imamo, vatra je. Vrelina vatre drži život. Eros je vatra, heroizam je vatra, rad je vatra, milovanje je vatra, poljubac je vatra, poezija je vatra - Njegoš na Lovćenu neka bude što je i bio, vatra..."
Još jedna teška zima, bez drva, bez struje. Svaki čas je nestajala. Prestale su njene šetnje po brdu ispod razgranatih kestenova. Albanac, čovek koji joj je pomagao u obezbeđivanju uglja i drva, donošenju namirnica sa pijace, sve je teže uspevao da joj obezbedi ono najnužnije. Najbliži prijatelji su znali da Isidora teško živi, pa su joj oni imućniji, bliži vlasti, slali hranu. Kao, na primer, Jara Ribnikar, žena direktora "Politike" i potom saveznog ministra (a i sama se interesovala za literaturu i pisala pod pseudonimom Dušanka Radak). Preko starog radija sluša uglavnom ozbiljnu muziku - bila je sva srećna kada je na nekoj stranoj stanici uhvatila prenos koncerta violiniste Jehudija Menjuhina:
"Tako je svirao da sam klečala..." - govorila je i pokazivala ugao sobe, dok je velikan "svirao neizdržljivo lepo".
(Nastaviće se)