Spalila gotovu knjigu

 RADOMIR - Rade Konstantinović objavio je prvi prikaz na knjigu o Njegošu, u „Politici“ (19. decembra) i da je reč o istinskoj odanosti rečenoj „jednim jezikom koji se nadovezuje na atmosferu Njegoša i koji ne izneverava opšte obeležje tradicionalne i tradicionalističke 'Srpske književne zadruge’“, dodajući da nužna kritička reč „ne može da baci senku na vanrednu sintezu analitičkog i poetskog, sintezu koja nije slučajnost u stvaranju Isidore Sekulić“.
Mihailo Lalić joj šalje svoju novu knjigu, pripovetke „Prvi snijeg“, s posvetom: „Isidori Sekulić u znak zahvalnosti za lijepu knjigu o Crnoj Gori...“, misleći na knjigu o Njegošu.
U novogodišnjoj „Borbi“ (30. decembra 1951) izlazi prikaz na ovu knjigu iz pera Đuze Radovića, s puno pohvala i lepih reči. Međutim, potom će se u ovom partijskom dnevniku oglasiti Milovan Đilas s pamfletom, u kome zamera najpre redakciji „Borbe“ što je nekritički objavila pohvalu knjizi koja je pisana „idealistički“ i koja je „napola mističarska“. Đilas se hvalio da je članak napisao „na dušak“. Ali, on članak nije potpisao, već je izašao kao redakcijski komentar, a u stvari, to je značilo da predstoji hajka na pisca prikaza (Radovića), a i autora (Isidoru). On je lično poslao po svojoj sekretarici članak Isidori, a onda se i sam odlučio da napiše knjigu (odgovor) o Njegošu. Isidora je, po sekretarici, poručila Đilasu da je ona „pošten čovek“, ali to ga nije sprečilo da napiše „Legendu o Njegošu“ i on joj je poslao primerak. Ako je verovati Jari Ribnikar, Isidora joj je rekla:
„Gospodin Đilas je uzeo sekiru i ubio jednu staricu... Gospodin je napisao celu knjigu da dokaže da spadam u mračnjake... Drugi deo moga rukopisa o Njegošu je za vatru...“
Tako je i uradila - gotovu knjigu spalila je!
Đilas se kasnije kajao što je bio vinovnik Isidorine drame, pokušao je da preko Žike Stojkovića dođe i lično joj se izvini, čak se i sam javio telefonom i molio da ga primi, ali mu je Isidora odgovorila:
„Za vas, gospodine Đilas, nisam kod kuće...“, i spustila slušalicu.
Uskoro je i u NIN-u izašao i drugi negativni prikaz, ovoga puta iz pera Borislava Mihajlovića Mihiza, ovoga puta na njena dva eseja štampana u knjizi pesama Milana Rakića (stari eseji); Mihiz kaže: „Ali 6.000 čitalaca koji budu kupili ovu zbirku pesama i oni koji je od njih budu pozajmili neće dobiti, ako pročitaju ovaj predgovor, pravu sliku Rakićeve poezije i tačan putokaz gde i na kojim stazama treba pronaći, odabrati i sučelice staviti njegove vrednosti.“
Na lep prijem, međutim, nailazi i roman-prvenac Dobrice Ćosića „Daleko je sunce“ o kome je ona dala najlepše ocene (i sama ga je redigovala) najavljujući da je rođen veliki pisac (Knjigu je objavila „Prosveta“).
Hvali je i Marko Ristić u svojoj upravo objavljenoj knjizi članaka i pamfleta „Književna politika“ na čijem kraju je svojevrsni imenik pisaca i jezgrovita ocena o njihovom radu, a o Isidori piše:
„Osetljivošću, vrednoćom svoje intelektualne senzibilnosti (koja ne prestaje da radi), zaista ogromnom književnom kulturom, osobenim stilom koji je, bez preciznosti, izradila do utančanosti, Isidora Sekulić redak je primer kod nas književnog pregalaštva. Iako je katkad impresionizam i neka vrsta filozofskog eklektizma cena kojom plaća svoju svestranost i sposobnost za saživljavanje i za divljenje, mnoga njena opaska, impresija ili misao udružuju dubinu sa osećanjem.“
Mnoge je iznenadilo njeno pojavljivanje na sahrani Anice Savić-Rebac, pesnika, heleniste, prevodioca, univerzitetskog profesora, kćerke Milana Savića, dugogodišnjeg urednika „Letopisa Matice srpske“ i uglednog novosadskog građanina. (Anica se ubila na porodičnoj sofi - danas u svečanom salonu Matice srpske)
Njena ulica (Miodraga Davidovića) dobila je novo ime - Vase Pelagića, ali je broj ostao isti - 70.
Gvozdenu Miloševiću, novom svešteniku u topčiderskoj crkvi, koji je u ovu crkvu došao 1954. godine, Isidora kaže:
„Volim naše crkvene praznike, naša crkvena bogosluženja, crkveno blagoljepije...“
Sve ređe piše, teško čita - glavobolje, slepilo, razne upale... Na pitanje jednog radoznalog bliskog mladog prijatelja, odgovara:
„Dragi su mi Rusi... Pa, ja sam Sloven. Uzmite samo ruski devetnaesti vek. Kakva lepota! Ima li Evropa nešto veće u to vreme? Ali ja nisam rusofil, kao što nisam ni anglofil. Ja sam fil svega što je čovečno i kulturno.... Koga volim? Pa, volim Puškina, ali mislim da nije bio dobar čovek... Puškinov blistavi genij pokopalo je rusko plemstvo.... Puškin je genijalan pisac, ali vrlo pokvaren, potkupljiv, loš čovek. Ja mislim da bi on i vlastitu ženu ustupio za novac. A na koncu je junački poginuo.... Možda se sebi zgadio...“
Ali, napominje:
„Personalnost Bajronova mi celoga veka ne da mira...“
Mladi lekar dr Vladeta Jerotić, kojeg zanima psihijatrija, ali i literatura, jedan je, pored Miodraga Pavlovića, takođe lekara i pesnika, koji je posećuju i ona ih rado prima u svoj dom. Jerotić pokušava da joj pomogne u lečenju glavobolje homeopatijom. On je zabeležio da je Isidora o ocu govorila s poštovanjem i odanošću - kao o čoveku visoko obrazovanom za ono vreme, uvek gladnom nauke, evocirajući njegov lik kako u naslonjači, do duboko u noć, čita razne tvorevine ljudskog uma. “Međutim, po Jerotićevim rečima, Isidora je o majci govorila mnogo ređe, i to s izvesnom gorčinom, kao o ženi koju nije čestito ni upamtila, prostijoj, koja je ušla u kuću što joj ni po čemu nije odgovarala. Bila je uz to i tuberkulozna, pa je izgledalo da je pomalo kriva i za njenu bolešljivost u toku čitavog života, kao i za ranu smrt njenog brata, koji je položivši veliku maturu, na njene oči i skoro na njenim rukama, umro od tuberkuloze...“
(Nastaviće se)