Prijatelji i dušmani

Mladom prijatelju, pesniku i lekaru Miodragu Pavloviću poklanja 28. avgusta svoju knjigu "Zapisi", objavljenu 1941. godine u Beogradu, sa posvetom koja je, koliko se zna, jedna od najdužih u našoj epistolarnoj književnosti:
"Pavloviću, dobar deo ovih zapisa, to su fragmenti iz mojih pisama pisanih kod kuće u svet i iz bela sveta kući, prijateljima i dušmanima, po povodu smisla i po povodu besmisla, na raznim jezicima, iz serija raspoloženja i neraspoloženja, pisanih nekada mene radi a nekada drugih ljudi radi... Nisam ostavljala kopije pisama svojih ni originale tuđih. Spaljivala i karte, reprodukcije slavnih dela, svoj "muzej", recimo: 25 slika Van Goga. Tabula rasa! ali, kad je čovek do kraja dosledan! Neke fragmente svoje, eto vodila sam, prevodila, slagala, doterivala čak! i, eto, štampala. Najzanimljivije sam ipak, dosledno, prećutala: kad, kome, zašto su pisana bila pisma... Načitala sam se ja štampanih pisama, verovaćete mi. Nisam ovim svojim sitnim i sićušnim zapisima htela imitovati nikoga, ni najsićušnijega tvorca pisanih stvari. Sada, ovde, prvi put kažem da u knjižici ima komada i komadića iz pisama. I stidim se, crven mi skače u obraze do čela, na dosta stranica knjižice, zbog sebe, zbog nekih adresanata. Ja sam pisala pismo gde sam trebala kazati: pomaže bog! i proći. A oni, adresanti, haj.... Od svih velikih pisaca pisama najviše sam volela Bajrona kao pismopisca: pisma govorena, u zoru posle cele noći iscrpnoga rada, prijatelju u Engleskoj koga je Bajron zaneseno dovukao u svoju sobu u Italiji, pisma govorena kako samo može govoriti pesnik i elitan čovek iz duše, iz ponosa, iz jeda, iz prkosa, iz čiste šale, iz humora gorkoga, iz čežnje za otadžbinom, iz sreće od sebe i rada, iz nesreće od života... I sad, laku noć. Bolje reći: dobro jutro. Četiri sata, zora puca... Ah Pavloviću; čujete li, znate li? Znate.
Rekoh vam jednom: Kad se vidite s Odnom, pomenite me. - Sad kažem: kad odete Bajronu na grob, pomenite me, i hvala vam za oboje...
Smejao bi se Bajron grohotom Englezima svojim: ove godine su prikucali u Ugao pesnika Šelija i Kitsa! Bajrona, mislim, još nisu..."
Posle Njegoša, zamišljala je da napiše studiju o Bajronu, ali nije imala snage. Miodragu Pavloviću, koji tada ima 25-26 godina, završene studije medicine i objavljene dve knjige pesama (od kojih su 87 pesama, zajedno sa zbirkom "Kora" Vaska Pope prekretničke u modernoj srpskoj književnosti druge polovine 20. veka) Isidoru je opčinio svojim književnim darom, a i zajedničkim divljenjem Eliotu i Vistanu Hju Odnu. Pavlović je početkom jeseni 1954. otišao na odsluženje vojnog roka. Isidora mu 11. oktobra šalje opširno pismo kucano na njenoj ćiriličkoj mašini:
"Dragi Pavloviću,
nema ni dve nedelje, a tako je kao da ste davno i davno otišli - ne otišli, nego nestali. Ko bi od knjige i misaone tišine otišao u kasarnu! Nestali ste. Iz nestalosti svoje ste mi poslali kartu - hvala mnogo - da je zasad još uvek mnogo bolje no što ste očekivali. Verujem da ste kazali iskustvo, ali nemam moći da sagledam pozitivnu razliku. Ostaje u meni zebnja, mili kao stonoga - strah me je od hladnoće, od ledenih prostorija, od ispretrzanih noći zbog spavanja sa više ili mnogo ljudi u istoj prostoriji; od sudaranja sa navikama, običajima, kaprisima onih od kojih se ne možete skloniti...
Sagradite neki most, ma koliko indirektan, preko vaše kuće, ako ima smisla graditi ga. Prihvatite soldačke i kasarnske marifetluke i domišljatosti, ako ih ima sem u pričama Kurtelinovim... To pišem, i govorim, a ne verujem ni sebi ni vama: kasarna je kao katolički manastir: rešetka, a vrata nema.
Bio je kod mene prof. Marković: nije našao bauka ni u jednom oku. Predlagao mi je da operišem levo oko: 'biće lakše desnom'. Bolovi u partiji glave su isti, i ja, kao prosjak, nastavljam u sebi sve istu čitaniju.
U prirodi mukla tišina: sve živo nekuda uteklo; biljke, još zelene, svetlucaju od vlage, turska kaldrma uplakana. Svetlost, kao u Londonu. Tamo u Blumsberiju, sasvim blizu Britanskom muzeju, i ne mnogo daleko od Trafalgar skvera - kad stane leti, tešila sam se Nelsonom, tamo u vrh stuba, preko koga liju vode dan i noć, a čovek nema ni mekintoš ni kapuljačku.... To je, kobajagi, šala: a istina je da nije čudo što su Englezi najljući satiričari, i utopisti, čije utopije razjedaju.
Ima i mit o keltskim bardima: da su sačinjavali svoju poeziju (ležeći) (ći-ći-ći, ne!) u ovoj kondiciji: leže na leđima, a na grudima im položen težak kamen. Simbol je tačan, nepogrešiv; kao svi simboli u mitovima koji se drže, žive, čine onu pravu trajnost koja nije ni objektivno ni subjektivno vreme... Ja sad sačinjavam, ne poeziju, nego obično pismo, ali, verujte, dragi Pavloviću, da mi je na grudima kamen... Kad zapalim električno kandilo - ako i to - biće lakše. Pročitaću ponovo mali francuski tekst - moderna proza - ali stilom prosta kao srednjovekovni mirakuli, a sadržinom: bajka, fantazija, mit, mitska poezija. Francuzi će prvi okrenuti kuda treba.
Ne znam kako da se oprostim od vas: da kažem: ostajte dobro; da kažem: budite zdravi i veseli; da kažem: da vam novo iskustvo rasplodi maštu i slutnju? Svakako, čuvajte telo i dušu..."
Valjda, to je jedino majčinsko, brižno pismo koje je nekom mladom čoveku napisala. Koliko je poverenja i ljubavi imala za Miodraga Pavlovića pokazuje i podatak da je (po izlasku iz vojske) njemu podarila više svojih fotografija (koje je sačuvala od spaljivanja), a odrediće ga za jednog od izvršilaca svoje poslednje volje.
(Nastaviće se)