Divne tihe noći

MLADEN Leskovac, koji je postao prvi dekan novoosnovanog Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, šalje Isidori prvi broj Zbornika za književnost Matice srpske, sa pozivom na saradnju. Odgovara mu:
"Da vam kažem hvala na pozivu u saradnju, kad već neću moći sarađivati. Videla sam vaš Zbornik. On podseća na ono što smo dobro imali: Šmausov časopis za narodnu poeziju, P(avla) Popovića Priloge. Samo, vidite, ja nisam naučnik, i moje glavno društvo na radu i na poslu nisu naučnici. Ja se od njih sa vremena na vreme naučavam i poučavam, ali ostajem uvek autsajder. Mogu naučnik i književnik istu temu voleti i negovati, ali šta ko od kojih pri tom uzima, i daje - interval je zamašan..."
Miodragu Pavloviću odgovara na pismo od 9. januara 1955. godine:
"Dragi Pavloviću, posle vrlo dugoga vremena, danas prvi put imam lakšu glavu; inače, boli u bazi, boli u kaloti sa odgvarajućim delom lica, boli stalno tamo gde je stalno specifično oboljenje. Nosim i vučem glavu kao još jednoga čoveka na sebi...
"Nadam se da ste zdravi. Odlično je što radite istinski: kad se probijete do nekog neposrednog razumevanja literature, zadobili ste nov svet. Kad god vas stegnu jadi od ovoga sveta, krenite u jedan nov jezik, sa istorijom i psihom naroda. To su svakada vrata od raja pred kojima ne treba zvoniti sv. Petru za ključ...
Zbogom, došao je čovek da uzme pošiljku..."
ODBILA je da učestvuje u radu Novosadskog dogovora o zajedničkom srpskohrvatskom jeziku, koji su potpisali i Andrić, i Krleža i svi viđeniji pisci sa srpsko-hrvatskog jezičkog područja. Živanu Milisavcu, novosadskom piscu i organizatoru ovog skupa u Matici srpskoj, koji ju je posetio na Topčiderskom brdu, kazala je:
"Ja smatram da je hrvatski jezik strađan, nemoguć, i mi treba da čuvamo čistotu našeg jezika. Ne kažem, nije ni kod nas sve u redu, ali neka svako čisti kod svoje kuće. I latinica. Ja sam evropski obrazovan čovek, jedini možda u ovoj zemlji, poznajem mnogo jezika, čitam ih na latinici. Ali ja znam ono što kod nas niko ne zna: latinica nije jedna, njih ima osam, koje ja znam. Ova naša je deveta... A ovi ovde misle: kad uvedu latinicu internacionalizovali su jezik. Gluposti. Ćirilica je mnogo lepša, ona je naša... Sto pedeset miliona Slovena pišu ćirilicu. Još će Rusi dati još po jednog Tolstoja i Puškina... Ja ovde nisam niko i ništa, ali imam prava da vičem između ova četiri zida... Gledam neki dan: "Politika" cela štampana ćirilicom, a usred nje dreči ono ruglo od latinice - diploma Titu. S tim se ja pomiriti ne mogu..."
Evo i jednog zapisa o Isidori Miodraga Pavlovića:
"Običavala je ponekad Isidora da usred razgovora - u kome je jednu svoju asocijaciju nadovezivala na drugu, jednu temu preplitala drugom, skoro zaneta monologom koji vas je dizao ne samo na visinu bitnih problema, nego od njih samih stvarala za vas jedno novo tlo i novi vazduh - običavala je ponekad da iznenadi svog sagovornika upitnom rečenicom i upitnim pogledom. Osećao bi sagovornik tada da je iznenada stavljen na vagu i dok se još nije snašao, već posle prve rečenice odgovara, znao bi da će biti sasvim precizno i nepovezano izmeren.... Stalni samotni razgovor sa sobom Isidora je privremeno rasplela u dijalog, očekujući vas..."
Jedna od poslednjih tema o kojoj je sa Pavlovićem razgovarala bila je na početku pitanje: "Da li ste razmišljali šta je to svest?"
Dogovorili su se da razgovor nastave. Ali, uznapredovala je njena bolest, starost... a Pavlović je u svome sećanju zaključio:
"Do kraja pa i posle njega ona zbunjuje svoje sagovornike. Ali sama nije nikad bila zbunjena; za mene je izvesno da je Isidora bila onoliko blizu saznanju svesti koliko je to uopšte mogućno."
DOKTORU Vladeti Jerotiću, kao prijatelju i lekaru, govorila je da smo na našem doprinosu svetskoj kulturi siromašni. Od slovenskih naroda najsiromašniji smo - jedino freske, narodne pesme i Njegoš, kada se prevedu, gube mnogo.
Pisci joj šalju svoje knjige - Vasko Popa, Zoran Mišić, Milan Tokin... svi u znak poštovanja, iskrenog i dubokog divljenja. Na drugi dan Božića 1956. godine piše Mladenu Leskovcu:
"Hvala na sećanju. Bilo mi je neobično prijatno sresti se opet s vama. Šta radite, sem onoga što radite? Šta mislite sem onoga što morate misliti? Jeste li svi zdravo i spremni za azijske i afričke ideje i metode? Lepo je živeti kad je svuda nemir - čovek onda opet uđe u divne tihe, sasvim tihe noći..."
Povodom njene 80. godišnjice, februara 1957. godine izlazi niz tekstova njoj u čast. Dušan Matić u "Politici" kaže da se nije usuđivao da o njoj piše:
"Bojao sam se da neću naći meru, neću znati da nađem aršin, dovoljno tačnih, naših reči, toliko potrebnih kad treba govoriti o nekom koji rečima tako nepogrešno barata, i s toliko ljubavi, s nekom čarobnom taktičnošću zaljubljenog, da bih zabeležio taj zamah misaonog talasa kod nas, da bih istakao onaj žudeo vatrež, kako bi rekao Moris Blanšo..."
Posećuje je povodom godišnjice delegacija Udruženja književnika Srbije - Stevan Jakovljević, predsednik Udruženja, i Đuza Radović. U Udruženju je organizovana i svečana akademija na kojoj je govorio Eli Finci. A predsednik Republike Tito odlikovao ju je ordenom rada prvog reda.
Dva barena krompira, ili dva barena jajeta - to joj je ceo dnevni obrok. Visok krvni pritisak, problemi s krvotokom i s disanjem. Depresija. Pomišlja i na najgore - da sama prekine muke i patnje. Prijateljima i lekarima, koji su joj savetovali lečenje, odgovara odsečno:
"Ja sam celog veka bila bolesnik, od svoje tridesete godine nosim povišeni pritisak, borim se s neizdrživim migrenama: lekovi i lečenje su za osobe do 25 godina, a ako moj organizam nema dovoljno odbrambene moći, bolje da me nestane... Ne pijem, ne pušim, ne jedem, skoro gladujem, treba još da mi zabranite da radim..."


TIHI ODLAZAK
PUTOVANJE Isidore Sekulić završeno je 5. aprila 1958. godine, u 19 časova i 55 minuta. Izdahnula je u apartmanu internog odeljenja bolnice "Dragiša Mišović", na koju je preneta, u dubokoj komi, toga dana oko 14 časova.
"Kada sam stigao u bolnicu", zapisao je Miodarg Pavlović, "mogao sam samo da vidim poslednjih desetak minuta njenog života, da čujem njeno poslednje opštenje sa vazduhom, i da vidim prve minute njene smrti."
(Kraj)