Korak po Daviču

SLAVLJE 1956. nisu mogle da umanje ni rđave atmosferske prilike. Beograd je u svečarskoj atmosferi dočekao najvećeg sina naših naroda - druga maršala. Sa svih strana, ulicama i bulevarima slivale su se nepregledne kolone naroda. Žurili su na svoja polazna mesta fiskulturnici, pioniri, građani, predstavnici raznih kolektiva i masovnih organizacija, u "šumi" državnih i partijskih zastava, transparenata i maketa raznih dostignuća u proizvodnji...
Paradom je komandovao narodni heroj general-major Marko Peričin.
U subotu, 4. maja 1957, "Borba" je preko cele prve strane ovako izvestila svoje čitaoce (i dalje je bila najtiražniji i najčitaniji list onog vremena):
"Svečanost povodom Međunarodnog praznika rada - u celoj zemlji je radosno i vedro proslavljen. Predsednik Tito i najviši državni i partijski rukovodioci prisustvovali su veličanstvenoj paradi jedinica JNA, sportista, omladinaca i članova društvenih organizacija i radnih kolektiva. Nekoliko stotina hiljada građana na ulicama Beograda oduševljeno je pozdravilo učesnike prvomajskog defilea."
Nešto pre osam časova, vođa je, u blindiranom i zamračenom crnom "mercedesu", u društvu Aleksandra Rankovića i general-potpukovnika Milana Žeželja, praćen počasnim odredom motociklista, stigao na počasnu tribinu, pozdravljen klicanjem: "Tito! Tito! Tito!" Ovog puta bio je u svetloplavoj (opet novoj maršalskoj uniformi), okićen ordenjem i sa belim rukavicama).
Bio je okružen svojim najbližim saradnicima, ali gotovo nikada nije bilo onih iz hrvatskog rukovodstva, dok je Slovenaca bilo sve manje. Jedino je Kardelj bio stalni gost na počasnoj tribini, odmah do maršala.
Uz patrijarha Srpske pravoslavne crkve Vikentija Prodanova sada je stajao i katolički nadbiskup dr Vuičić i, po protokolu, drugi predstavnici verskih zajednica.
Penjanje Tita na počasnu tribinu oglašeno je fanfarama i paljbom iz topova (12 plotuna).
Komandanti parade nisu prilazili da podnesu raport na belim konjima; scenario je izmenjen: komandanti su prilazili u otvorenim džipovima, stojeći u stavu mirno, sa podignutom rukom u znak - pozdrava.
Godina 1959. proticala je i u znaku 40-godišnjice proslave osnivanja Komunističke partije Jugoslavije (1919-1959). Đilas je odavno bio "otpadnik", pa je glavni propagator u Agitpropu bio književnik Oskar Davičo, zadužen za pisanje scenarija, dok je režija bila poverena Minji Dediću.
Ista komisija Agitpropa brinula je i o majskom slavlju koje je, takođe, moralo da ima "naročito ideološki i politički glamur".
Za svako majsko slavlje pripremani su posebni scenariji. Evo kako je to učinjeno, na primer, za slavlje Prvog maja pomenute godine (arhivska građa Politbiroa CK KPJ):
"Uoči Prvog maja izvršiti detaljnu svečanu dekoraciju prestonice. Moraju se birati naročito aktuelne i efektne parole kojima će široke narodne mase klicati. Pronaći i obučiti ljude - agitatore koji će u masama prvi "izbacivati" parole. Za slavlje se mora mobilisati čitav Beograd. Takođe, svuda, na udarnim mestima, moraju se postaviti slike naših rukovodilaca iz prošlosti, slike zaslužnih revolucionara našeg radničkog pokreta, pa slike Marksa, Engelsa, Lenjina... Titu i Titovim slikama posvetiti najveću pažnju... Treba izraditi nove i još veće portrete da se vide sa velike daljine... Na prvom mestu uvek moraju biti istaknute partijske, pa tek onda državne zastave, i tako naglasiti da je naša partija na čelu sa Titom idejna vodilja našeg sveukupnog napretka i razvoja..."
(Nastaviće se)