Mačem na smeh

BILO je važno i kom društvenom sloju pripada onaj koji je morao da bude pogubljen. Uz časne izuzetke, položaj je davao privilegiju brze i lake smrti.
U Dušanovom zakoniku za isto zlodelo plemić je morao samo da plati kaznu, a sebar i da plati (doduše manje) i da mu obe ruke budu odsečene, što u ono vreme nije bilo daleko od smrtne kazne.
Vojvoda od Klarensa, rođeni brat Ričarda III, koji u vreme ovoga što ću pomenuti još nije bio kralj, od strane njihovog trećeg brata, tada kralja Edvarda IV, optužen je za kovanje zavere i osuđen na smrt. Njihova majka najpre je molila da ga poštede, a kada to ovi nisu hteli, molila je da kazna bude što je moguće bezbolnije izvedena i bez uobičajenog mučenja. Braća su mislila i smislila sledeće - neko se setio da je vojvoda od Klarensa jednom izjavio da je posle dobre večere najbolje udaviti se u vinu!
I majci i njemu je ispunjena želja: vojvoda je udavljen u bačvi vina, a u međuvremenu ni na koji način nije bio mučen. Smrt mu je bila dovoljna kazna.
Gotovo jedini izuzetak bile su bestijalne kazne koje su vladari izricali kada su bili lično ugroženi. Kada je osveta možda bila jedini razlog takve bestijalnosti.
Ma koliko star i ma koliko bio izuzetak, Kaligula je savršen primer apsolutne vlasti koja se izrodila u apsolutno zlo. On je, na primer, posle smrti svoje sestre Druzile, zabranio pod pretnjom smrtne kazne, da se Rimljani kupaju i smeju celu godinu dana.
Uopšteno govoreći, srednji vek je bio čudovišno vreme ljudske istorije kad je smrtna kazna izricana za veliki broj dela koja danas skoro da nisu ni prekršaji ili se smatraju tekovinom demokratskih procesa.
Na našem terenu, u staroj Srbiji, Dušanov zakonik (1349) u Prizrenskom tekstu, iako je predviđao smrtnu kaznu za neka zlodela npr. ubistvo svetitelja (reč je o vladici ili episkopu), kaluđera ili popa, oca, matere, brata, “čeda svojega”, predviđao je samo tri načina kažnjavanja (vešanje, spaljivanje na vatri, ili kako se govorilo “da se izžeže na ognji”, i ubijanje, pri čemu nije rečeno šta to ubijanje znači) bio je ipak blaži od drugih srednjovekovnih zakonika koji su predviđali smrtnu kaznu za čak 160 dela sa vrlo raznovrsnim načinima izvršenja. Od DžVI veka nastaje zaista surovo vreme. I po broju izrečenih kazni i po bestijalnim načinima pogubljivanja.
Engleski kralj Henri VIII, kako se procenjuje, pogubio je više od 72.000 osoba oba pola raznog uzrasta i to samo za krađe i ostala krivična dela. Otprilike u isto vreme u Rusiji, car Ivan IV Vasiljevič, poznatiji kao Grozni, svoju okrutnost u cilju očuvanja vlasti ispoljavao je prema svojoj vlasteli - boljarima. Puštao je krvoločne pse da ih grizu do smrti.
Inkvizicija je pokazala neverovatnu maštu u mučenju i ubijanju jeretika. Sve ono što je ugrožavalo crkvu kao instituciju i sveštenstvo, odnosno njihove privilegije, moralo je da bude primerno kažnjeno i do te mere bestijalno da se svako sa pravom može pitati da li ako date prividno dobar i dovoljno opravdan razlog, svako od nas može postati vrhunski mučitelj i ubica.
Svi oni koji su odbijali da prihvate rimski katolicizam i vrhovnu vlast pape postajali su u srednjem veku žrtve lova na jeretike, koji je zahvatio Nemačku, Francusku, Italiju, Portugal, Holandiju i naravno Španiju.
(Nastaviće se)