Vešala za dilere

USPOSTAVLJEN još 1235. godine, u vreme Gregorija IX, Sud svete inkvizicije nije davao nikakve šanse optuženima. A kad je papa Inoćentije IV, 1252. godine, dozvolio mučenje u cilju iznuđivanja priznanja, inkvizicija je postala apsolutni gospodar života i smrti. Bila je nadležna ne samo za jeres, nego i za veštičarenje, preljubu, rodoskvrnuće, konkubinat, zelenašenje...
Objedinjavala je sve -istražnu funkciju, suđenje i odbranu, a najvažnije joj je bilo priznanje optuženog.
I zato je sve bilo usmereno na to da optuženi prizna. A da bi se to postiglo, optuženi, čija bi sudbina bila zapečaćena maltene samim tim što je izveden pred Sud inkvizicije, stavljan je na užasne muke, a onda po presudi predavan svetovnom sudu uz licemerni uslov da svetovni sudovi “postupe po mogućnosti blago i bez prolivanja krvi”.
Naravno, spaljivanje je savršeno odgovaralo tom uslovu, krv se nije prolivala, nego je isparavala, a vatra je “lečila”.
Kao kuriozitet navedimo podatak da je Sud inkvizicije februara 1568. godine osudio sve stanovnike Holandije koja je u to vreme bila pod španskom vlašću, dakle, njih oko tri miliona, na smrt kao jeretike.
Naravno, nisu svi mogli biti ubijeni ili spaljeni, ali broj žrtava je bio užasno veliki. Navodno je vojvoda od Albe sam izrekao 27.000 smrtnih presuda zbog cilja koji je želeo da postigne. A, između kazne i njenog cilja uvek je postojala veza.
DOBAR primer za sve ovo je i uvođenje smrtne kazne u srpsko krivično zakonodavstvo u DžIDž veku, počevši od Karađorđevih vremena i njegovog Krivičnog zakonika. Donet 1804. godine, ovaj Zakonik je prvo predviđao smrtnu kaznu za ubistvo i “beg” iz vojske, 1812. godine je smrtna kazna bila predviđena i za hajdučiju i narušavanje mira sa Turcima, ali i za tajnu trgovinu sa Turcima, 1813. godine za neodazivanje na poziv za vojsku, 1816. godine za one koji ne plaćaju danak spahijama, 1818. godine za otimanje devojaka radi ženidbe, 1819. godine za hajduke i jatake koji se ne predaju, 1834. godine za Jevreje koji kuju novac bez dozvole, 1836. godine za čuvare granice i karantina koji dopuste da bolest uđe u zemlju, 1837. godine za one koji kopaju kužne stvari i tako dalje, a od avgusta te 1837. uveden je i talionski princip (princip po kome učinilac zlodela mora da bude kažnjen na isti način na koji je zlodelo učinio, koji počiva na starozavetnom leks talionisu).
Međutim, u različitim zemljama isti zločini kažnjavaju se na različite načine, smrtne kazne ne izriču se za ista dela (ono što je kod nas, recimo, blaže krivično delo, npr. u Tajlandu kažnjava se smrtnom kaznom, bez izuzetka: kod koga se nađe više od petnaest grama droge i dokazano je da je njegova, taj završava na vešalima ili sa kanilom u veni) ili se kazna izvršava na različite načine, odnos prema osuđenicima je drugačiji, duže čekaju na izvršenje (u Americi po desetak i više godina) i sl.
Naime, postojalo je i postoji toliko raznih povoda za izricanje smrtne kazne, oblika i načina pogubljenja kao da ne živimo na istoj planeti.
Kao kuriozitet navedimo podatak da je nemački državni tužilac iz 18. veka Georg Hofman, koji je imao dvadesetoro dece, za rođendan svakog svog deteta davao oprost od izvršenja smrtne kazne za po jednog osuđenika, i tako “spasao” njih oko 600.
Sam čin pogubljenja i ono oko njega, u odnosu na onu pravno-birokratsku stranu neuporedivo više je zanimalo filozofe, psihologe, sociologe...
Po svojoj prirodi, smrtna kazna uz sve razlike po zemljama, manje-više u svim zakonodavstvima posebno je tretirana, tako da ono što važi za nju, ne važi za ostale prekršaje i krivična dela. Ali, jedno je definitivno zajedničko svim nekadašnjim zakonodavstvima, a to su - dželati.
(Nastaviće se)