Poeni za vlast

DEO mehanizma pravde ili osvete i ciljeva onih koji su kaznu izrekli su i dželati. Birokratskim rečnikom rečeno, dželati su profesionalna lica zadužena od strane vlasti da neposredno izvrše smrtnu kaznu. Ovo bi moglo da važi od pojave prvog koji je u ime i za račun vlasti nekome oduzeo život i za to bio nagrađen.
U srednjem veku izvršenje smrtne kazne bilo je, u osnovi, individualizovano. S jedne strane imali smo osuđenika, a sa druge dželata i, eventualno, njegovog pomoćnika. Kako bi se reklo sportskim rečnikom, to je bio odnos jedan na jedan, ali sa vrlo izvesnim ishodom, u kome osuđeni nije imao apsolutno nikakve šanse. Ali ni tada, kao ni ranije, pa ni sad, uostalom, dželat nije mogao da bira kako će ispratiti osuđenika na onaj svet.
On je morao da izvrši presudu koja je manje-više detaljno opisivala i način smaknuća, a presude su pored uputstva manje ili više eksplicitno sadržavale i odnos vlasti prema samom počinjenom delu zbog koga je neko osuđen, kao i odnos prema samom osuđeniku. Prezir, mržnju, bes, gađenje prema samom delu zbog koga je neko osuđen, kao i prema samom osuđeniku koji je tako nešto mogao da uradi.
U samom načinu izvršenja bilo je i mnogo simbolike, koja je trebalo da bude razumljiva onima koji su posmatrali njeno izvršenje. Nemojmo zaboraviti da je pogubljenje bilo prilika za okupljanje naroda koje su vlasti koristile za sopstvenu promociju.
Malo ko zna da reč “gala” koju koristimo, na primer, da opišemo večeru ili koncert kojima prisustvuju poznate ličnosti, vodi poreklo od engleskih reči “gallonjs day” koje su označavale dan kada se vešalo i kada se u vašarskoj atmosferi narod skupljao da to gleda. Engleska reč gallonjs doslovce znači vešala.
Kada je Džems I otkrio zaveru u kojoj je trebalo da zgrada parlamenta odleti u vazduh zajedno sa njenim poslanicima, bio je toliko ljut i besan na zaverenike da je pred poslanicima, kad je obnarodovao postojanje zavere, rekao, između ostalog, da će vođi zaverenika biti izvađeno srce u kome se začela ta zla misao, da će mu biti odsečeni testisi da ne bi mogao da ima potomstvo, da će biti smešten između neba i zemlje, jer nije ni za dole, ni za gore, odnosno da će biti i obešen, da će mu biti odsečena glava, koja je razrađivala ideju, da tako nešto više nikad ne bi mogao da uradi. Naravno, neko ko nije bio gadljiv, a verovao je da je produžena ruka vladara, to je i uradio.
S obzirom na zahtevnost presuda, dželati su morali mnogo toga da znaju, od anatomije i fiziologije čoveka do psihologije, a morali su da budu i opremljeni odgovarajućim alatom, budući da su neke presude zaista bile zahtevne: razne vrste noževa, bodeža, mačeva, sekira, sablji, klešta, eksera, igala, bičeva, čekića, lanaca, kuka, stega, poluga, testera, konopaca, i slično.
Ne zaboravimo, dželati nisu samo ubijali, oni su izvršavali i telesne kazne. Sam posao dželata, u psihološkom i sociološkom smislu, proizvodio je posledicu da su dželati bili okrenuti sebi i svojim porodicama, jer ih ljudi nisu voleli u svojoj okolini i izbegavali su da se druže s njima. Iako su, strogo uzevši, oni bili samo javni službenici koji su sprovodili tuđu volju, običan svet je negde u sebi znao i osećao da tu nešto nije u redu, da život treba da se okonča kad to kažu zakoni prirode.
Zato i nije čudo što su neki dželati bili ubijeni od strane okupljene svetine, jer svoj posao na stratištu nisu obavljali dobro, pa su se osuđenici mučili više nego što treba.
Nije bilo neobično da radni dan završe izubijani kamenjem, koje je na njih bacala svetina koja je posmatrala pogubljenje.
To zaista izgleda paradoksalno, jer je ta ista svetina dolazila upravo da gleda tuđu smrt i mučenje. U Japanu su posao dželata obavljali kožari i kasapi, ljudi čija su zanimanja bila najnecenjenija.
(Nastaviće se)