Maestro Titi

 
POSTOJALE su dinastije državnih dželata, gde se posao prenosio sa oca na sina ili nekog bliskog rođaka. Najpoznatija porodica ili dinastija bila je Sanson u Francuskoj. Dinastija počinje sa Šarlom Sansonom od Longvala koji je 1688. najpre postavši pomoćnik svome tastu dželatu Leraseru, a kasnije primivši službu dželata u Parizu, postao osnivač dinastije. Godine 1788. drugi Šarl Sanson primio je zvanični znak pariskog dželata - “crveni ogrtač” i postao najznačajni dželat ove dinastije i zvanični dželat Pariza od 1788. do 1795. godine.
Imao je tu “čast” da pored mnogih zvučnih imena Francuske tog vremena pogubi i Luja DžVI, unuka Luja DžIV koji je njegovog dedu i njegovu ženu Mariju Antoanetu proizveo u glavne izvršioce smrtnih kazni.
Dinastiju ovih dželata okončao je Klement Sanson, koji je posao obavljao do
24. 8. 1847, kad je izveo poslednje pogubljenje pozajmljenom giljotinom, jer je svoju izgubio na kocki. S njim se završila 160 godina stara porodična tradicija pariskih dželata.
Kraljevina Jugoslavija imala je svoje dželate, od kojih su sticajem okolnosti dvojica bili Nemci po poreklu, zvali su se Mauzner i Hart. Živeli su u Sarajevu, vešali su po celoj ondašnjoj Kraljevini Jugoslaviji, a Hart je ostao upamćen po tome što je bele rukavice sa kojima je radio, bacao pod još ljuljajuće telo i izgovarao svoju čuvenu rečenicu: “Ja nisam kriv za tvoju smrt!” A Mauzner je obesio čuvenog hajduka Jovu Čarugu.
Sva pogubljenja u papskoj državi od 1796. do 1865, dok nije otišao u penziju, obavljao je Đovani Batista Bugati, sa nadimkom “maestro Titi”. Nema sumnje da je on bio dželat sa najdužim stažom u istoriji ljudskog roda. Umro je 1869. u 85. godini života, godinu dana pre nestanka papske države kojoj je verno služio.
Za to vreme, prema njegovoj pedantno vođenoj evidenciji, pogubljeno je 516 ljudi.
Pogubljenja je izvršavao na razne načine - sekirom, konopcem (vešanjem), giljotinom, ali i jednim načinom koji je poznat kao “mazatelo”.
Reč je o teškom drvenom malju koji bi u veštim rukama maestra Titija dobijao veliko ubrzanje kružnim pokretima, onda se spuštao na glavu osuđenika i tako ga ubijao. Posle bi rezao vrat udarenog, što je bio deo propisane procedure.
Zaista je neverovatno koliko je mašte ljudski rod pokazao u smišljanju načina da ubija u ime države, oslobođen od svih strahova da radi nešto što nije u redu.
Tome treba dodati i priču o poslednjem obroku koji je dolazio pre pogubljenja. Mada, nisu uvek i svi osuđeni imali tu privilegiju.
JoŠ od davnih vremena (kod Egipćana, Grka, Rimljana) postojala je ritualna praksa da se nekim osuđenicima da poslednji obrok kao oblik i znak primirja između zajednice i njega. Time bi, mislilo se, osuđenik simbolično oprostio svojim sudijama i dželatu ono što će da usledi. Što je obrok bio bolji to je bio manji strah sudija i dželata da će ih stići eventualna kletva osuđenog.
Često su ovi obroci bili javni. I danas postoji takva praksa.
Američki zatvori objavljuju jelovnike osuđenika na smrt pred pogubljenje. Hamburgeri, pice i kola-pića ubedljivo vode.
Sadam Husein se opredelio za piletinu sa pirinčem, šolju vruće vode i med! Negde se pominju hamburger i krompirići, ali nije potvrđeno da ih je jeo kao poslednji obrok, pre je moguće - za vreme suđenja.
Ali, npr. pomenuti nacistički zločinac Adolf Ajhman, koji je obešen u Izraelu 1962. godine, umesto jela odabrao je da popije pola boce “karmela” - crvenog, suvog, izraelskog vina.

(Nastaviće se)