Rulja kao dželat

 POGUBLjIVANjE mačem, sabljom ili sekirom, istorijski posmatrano ima najdužu tradiciju. Mačevi su bili dugački do 120 cm, sa sečivom širokim oko 6 do 7 cm i teški nešto više od dva kilograma. Bilo je važno da imaju dugački rukohvat da bi mogle da se koriste obe ruke, zbog jakog zamaha.
Sablje su takođe bile dugačke oko jedan metar, nešto lakše od mačeva, ali njima se zamahivalo jednom rukom, za šta je bila potrebna velika veština i brzina.
Sekire koje su korišćene za pogubljivanje praktično nisu bile oružje za rat i borbenu upotrebu, jer su bile velike i kabaste. U Engleskoj gde je sekira bilo omiljeno sredstvo egzekucije, dužina sečiva bila je oko pola metra, širina oko 25 santimetara, a rukohvat, na kome se nalazilo sečivo bio je dugačak oko jedan i po metar.
Ovaj način pogubljivanja zahtevao je takođe drveni blok ili panj, podmetač za glavu, odnosno za vrat koji bi se na njega polagao. Bez glave su ostali na primer: Meri I od Škotske, Ana Bolin, Katarina Hauard, Tomas Mor, ledi Džejn Grej, ser Volter Rejli, Čarls I - kralj Engleske, Škotske i Irske.
Giljotina, kakvu znate i kakvu ste verovatno već na slikama videli, nije prva sprava takvog tipa i takve namene.
JoŠ daleke 1307. godine, prema starim hronikama, jedna slična “mašina”, samo sa ravnim sečivom, korišćena je za pogubljenje u Irskoj. Zna se i ime nesrećnika koji je prvi pod njom završio - zvao se Mardok Balak. Ali, zvanični prethodnik giljotine bila je sprava koja je nazvana “halifaks gibet” (vešala iz Halifaksa) mada nikakve veze sa vešalima nema. Počela je da se koristi oko 1400. godine, mada prema nekim podacima stoji da je upotrebljena još 1286. godine u Jorkširu. Zna se da je poslednje pogubljenje uz pomoć ove sprave obavljeno 1650. godine.
I ovde, kao i kod giljotine, reč je o sečivu koje sa velike visine pada na vrat osuđenika. Jednim uglavljenim osiguračem (klinom) zadržavano je u položaju spremnom za padanje na vrat. Taj osigurač nekad je izvlačio konj za koga je osigurač bio vezan kanapom, ali i gomila koja je došla da posmatra pogubljenje. Naime, konopac koji je bio zakačen za osigurač bio bi bačen u gomilu i svako je imao priliku da ga povuče, tako da je pogubljenje bilo na neki način i kolektivni čin.
Nešto drugačija, ali u osnovi slična mašina nazvana “mejden” (devojka), korišćena je u Škotskoj. Idejni tvorac je Džejms Daglas, erl od Mortona. Ako je verovati pisanim tragovima prvi put je upotrebljena 1564. godine, a poslednji 1685. kad je pogubljen deveti grof Kempbel. Pretpostavlja se da je reč “mejden” u ovom smislu korišćena, jer je po zvučnosti ličila na keltsku reč “moudan” koja znači “mesto gde se izvršava pravda”.
Slične sprave za pogubljivanje korišćene su u Italiji (Milano), Nemačkoj (Nirnberg) i Švajcarskoj, pa čak i u Kini.
A ONDA, posle nekih 225 godina na egzekutorskoj sceni Evrope pojavila se nova, mada ne i revolucionarna, znatno unapređena sprava koja je dobila ime po svom idejnom tvorcu, Francuzu - dr Jozefu Ignjacu Giljotinu. Priča o giljotini počinje 10. 10. 1789. godine kada je dr Giljotin, pred Skupštinom, kada se raspravljalo o Zakonu o kaznama, u šest tačaka predložio izvođenje smrtne kazne, bez torture, što je trebalo da postane standard u Francuskoj. Dr Giljotin je inače bio lekar i član Revoloucionarne narodne skupštine i njegov predlog je bio da se za pogubljenje koristi mehanička sprava, a čovek koji je tu ideju razradio (probao je na leševima i životinjama) i usavršio koso sečivo i dva polukružna drvena dela koja su glavu osuđenika držala fiksiranu bio je takođe lekar, hirurg Antoan Luj (1723 - 1792). Prve sprave zvale su se po njemu “luizon” ili “luizet”.
Poslednje pogubljenje giljotinom u Francuskoj odigralo se 10. septembra 1977. godine, nad osobom po imenu Hamida Đandubi.
Postojala je i tzv. kratka giljotina. Reč je o sečivu koje je takođe bilo smešteno između dva stubića, ali je umesto slobodnog pada kao pokretačka sila sečiva koje je bilo postavljeno na vrat osuđenog, korišćen malj.
(Nastaviće se)