Uže - nečasno

SMATRA se da su prve smrtne kazne vešanjem izvođene u staroj Persiji. Pored toga što je vešanje bilo i definitivna kazna koja je okončavala život osuđenog, ono je bilo i deo rituala mučenja koji je prethodio nekim brutalnim kažnjavanjima.
U srednjovekovnoj Engleskoj, za veleizdaju se izricala smrtna kazna koja je počinjala vešanjem, žrtva bi ostajala živa, a izvođenje kazne bi se nastavljalo.
Vešanje je bilo rezervisano za lopove i kriminalce i smatralo se da je izvršenje kazne vešanjem nečasna smrt za osuđenika. Zato su u Nirnbergu nacistički ratni zločinci povešani, a isto se dogodilo i u Japanu posle suđenja njihovim ratnim zločincima.
U osnovi postoje četiri vrste vešanja: sa kratkim, dugim i standardnim padom i tzv. dizajuće vešanje.
Uzroci smrti direktno zavise od načina izvršenja kazne. Ako se osuđeni veša tako da telo praktično ne pada ili pada sa izuzetno male visine, uzrok može biti gušenje zbog nedostatka vazduha, prekid dovoda krvi karotidom (arterija) do mozga, prekid kretanja krvi kroz vene koje vraćaju krv iz glave do srca, kao i prestanak rada srca zbog šoka izazvanog visokim pritiskom u karotidi.
U SLUČAJU pada tela obešenog sa veće visine dolazi do lomljenja vratnih pršljenova i prekida kičmene moždine, što za posledicu ima gušenje i gubitak kiseonika u mozgu.
Za izvođenje smrtne kazne vešanjem bilo je potrebno imati samo dovoljno debeo konopac i granu preko koje će se on prebaciti, dovoljno jaku da izdrži težinu osuđenog. Njega su mogli ili da povlače konopcem dok ne izgubi tle pod nogama, ili da ga postave na neki oslonac koji bi mu kasnije izbili ispod nogu, a on ostajao da visi.
Agonija obešenog u ovim varijantama trajala je jako dugo, a događalo se da bude skinut sa konopca misleći da je mrtav, pa kad bi se ustanovilo da je živ, vraćali bi ga ponovo na konopac.
Oslonac za osuđenog se kroz istoriju menjao: to je mogao da bude panj, kamen, kasnije stolica, konj (takvo vešanje je ovekovečeno u filmovima o američkom Divljem zapadu) ili neka druga prigodna životinja, a neko vreme za tu svrhu služile su i zaprege.
A onda se engleski dželat po imenu Vilijam Kalkraft, koji je “vladao” gubilištem čitavih 45 godina, počevši od 1829, dosetio da osuđenog može da pusti da padne sa određene visine i da ga tako obesi.
Tek Vilijam Marvud, njegov naslednik od 1874, bio je dovoljno pronicljiv da vidi vezu između težine osuđenika i dužine konopca kojim se veša, što bi omogućilo brzu smrt osuđenika lomljenjem njegovog vrata, odnosno dislociranjem pršljenova.
Izgleda da je trebalo da prođu vekovi i milenijumi da se neko doseti ovoga. Naravno, bilo je grešaka, jer se događalo da pad sa velike visine otkine glavu pogubljenog, što bi moglo da se tretira i kao dekapitacija, ali nije poznato da je nekad presuda glasila da neko treba da bude obešen tako da mu glava bude otkinuta.
Zvuči morbidno, ali eksperimentalno je utvrđeno, da je sila potrebna za lomljenje vrata današnjim merama izražena, negde oko 1.700 džula, a dužina konopca odnosno pada izračunavala se tako što je ondašnja mera 1.260 stopa funti (1.710 džula) deljena s težinom osuđenika u funtama i tako se dobijala visina pada.
Već pomenuti Marvud je to malo unapredio i uzimao u obzir fizičko stanje osuđenika, njegovu dob i konstituciju. Debljina konopca iznosila je od dva do tri centimetra.
Ali, bez obzira na formule dželati su da bi bili sigurni, voleli da probaju sa džakovima napunjenim peskom čija je težina odgovarala težini osuđenika.
(Nastaviće se)