Omča - na prepad

DŽELAT Vilijem Marvud utvrdio je da je najbolje mesto za postavljanje čvora ispod levog uva ili ispod leve strane vilice, čime se glava pri zaustavljanju tela u padu naglo povlačila u stranu, tako da su se lomili vratni pršljenovi.
Njegove inovacije pozdravili su svi oni koji su hteli da vešanje bude što bezbolniji metod pogubljenja, a naročito upravnik zatvora.
Pošto se događalo da dželati pogrešno izračunaju dužinu pada, pa glava bude otkinuta, vlasti su im davale tabelu sa težinom tela i dužinom pada da takve scene budu izbegnute.
Tako, na primer, za težinu osuđenika od 90 kg, dužina “leta” bila je 130 cm po tabeli iz 1892. godine (150 cm po tabeli iz 1913. godine), a za osuđenika težine 52 kg, 220 cm, odnosno 260 cm.
Pošto je svaki konopac imao određenu dozu elastičnosti, to je moglo da predstavlja problem kod vešanja.
Da bi se izbeglo da ono bude, sadašnjim rečnikom rečeno, bandžidžamping, svaki konopac je najpre prolazio kroz “tretman” tako što je rastezan na vreći s peskom približne težine osuđenikovoj težini. Ovo je bio još jedan razlog za prethodnu proveru konopca i težine koju je on trebalo da izdrži.
U ENGLESKOJ, ovaj sistem Marvud je prvi put primenio vešajući nesrećnika po imenu Frederik Ori. To je ocenjeno kao naučni doprinos izvođenju smrtne kazne i značajnom smanjenju muka osuđenika.
Da bi se izbeglo dodatno povređivanje vrata osuđenika, ali i omogućilo glatko kretanje konopca kroz omču, ona je mazana finim voskom koji je pred pogubljenje zagrevan.
Kasnije je na omču ponegde stavljana koža iz istih razloga. Kod vešanja Sadama Huseina upotrebljena je crna marama da bi se izbeglo “povređivanje” kože vrata.
Dizajuće vešanje je način vešanja pri kome se osuđenik sa nameštenom omčom dizao u vazduh određenim sredstvom.
Primer za to jeste vešanje u Iranu, gde osuđenike u vazduh dižu uz pomoć krana dizalice.
Postoji i tzv. naglo dizajuće vešanje, pri čemu se glava osuđenika sa omčom na vratu naglo diže protivtegom velike težine, čime se postiže isti efekat kao kod dugog pada. Dakle, umesto da kroz otvor na podu propada osuđenik, pada džak sa peskom, glava osuđenika ide uvis, a vrat se lomi.
SCENE vešanja nisu nimalo prijatne. Pa ako je u početku vešanje bilo zamišljeno da se vide muke obešenog, kasnije su baš zato, da se ništa ne vidi, osuđenicima preko glave stavljali kapuljaču.
Najčešće, kapuljača je stavljana neposredno pred vešanje, jer se smatralo da bi dovođenje osuđenika do vešala sa kapuljačom na glavi bilo i organizaciono teže, što bi kod njega izazvalo dodatan strah, jer ne bi znao šta ga čeka, a imao je pravo još nešto od sveta da vidi.
Ali, bilo je i drugačijih pristupa. Jedan dželat je smislio sledeći sistem - osuđenom sa vezanim rukama na leđima stavio bi kapuljaču i onda bi ga poveo, usput mu pričajući i zamajavajući ga. Tako bi ga, da ovaj ne vidi, doveo ispod vešala i do poda koji se otvara.
Tada bi ga zamolio da stane za sekundu, nešto bi ga slagao, a onda bi mu brzim pokretom navukao omču i istog sekunda povukao polugu koja je otvarala pod ispod nogu osuđenika.
Osuđenik ne bi stigao ni da registruje šta mu se događa, a već bi mrtav visio na konopcu.
Negde su vešali i vešaju bez toga, kao, na primer, u Iranu, gde se kazna obavlja vešanjem na dizaličnom kranu, pa osuđenik završi obešen na velikoj visini, gde svi mogu da ga vide.

MASOVNO VEŠANJE
POSMATRAČI poslednjih vešanja u Americi potvrdili su da nema očiglednih svesnih reakcija koje bi ukazivale na bol vešanjem. Međutim, prema istraživanjima koja su obavljali lekari i fiziolozi, baveći se problemima egzekucije, obešeni na ovaj način morali bi da osete cervikalni bol, kao i jaku glavobolju zbog prekida dovoda krvi u mozak. Zbog lomljenja pršljenova i prekida kičmene moždine bol ispod loma ne bi se mogao osetiti, ali iznad, sigurno je da bi mogao. Nervni putevi iznad omče kao i nerv trigeminus dopiru do mozga, sve dok ih potpuni gubitak kiseonika ne ugasi.
Najveće masovno vešanje odigralo se 26. decembra 1862. godine u Minesoti, kad se 38 Sijuks Indijanaca sa belim kapuljačama na glavama popelo na veliko gubilište i bilo istovremeno obešeno zbog pokolja nad više stotina belaca - muškaraca, žena i dece.
(Nastaviće se)