Bik i orao

Spaljivanje je jedan od najstarijih načina pogubljivanja. Istorija je zabeležila da je Kir, pošto je 546. godine pre naše ere pobedio lidijskog kralja Kreza, poznatog po enormnom bogatstvu, želeo da ga spali, odnosno ispeče, i procedura je počela u pristvu samog Kira. Na početku, dok još nije bilo strašno, Krez je izgovorio mudre reči, uputivši ih posmatračima i samom Kiru, verovatno videvši da se prisutni raduju onome što mu se događa: “Niko ne treba da se smatra srećnim pre trenutka smrti”. Kir se zamislio nad ovim rečima, shvativši da do tog trenutka sreća i najsrećnijeg čoveka gubi svaki smisao i biva potpuno obezvređena i obesmišljena ako te čeka ovakva smrt i odmah naredio da Kreza oslobode. Kasnije mu je Krez postao savetnik.
U Srednjem veku najčešće su spaljivani oni koji su osuđeni zbog jeresi i veštičarenja. Još je na Sinodu crkve u Veroni 1184. utvrđeno da je kazna za jeres spaljivanje, a to je potvrđeno i na Koncilu u Tuluzu 1215. godine.
Smatralo se da je to način da se zatre i ideja zbog koje je neko osuđen, i kao način pročišćenja od greha i za osuđenog i za društvo u celini. Ovu kaznu izricali su crkveni sudovi i za neke grehove, kao što su preljuba, pederastija ili opštenje sa životinjama. Naravno, i za bogohuljenje.
U staroj Srbiji, Zakonik cara Dušana, kao jednu od kazni, propisivao je i spaljivanje.
NALIVANJE tečnim metalom je takođe egzekucija spaljivanjem, ali iznutra. Izvodila se tako što bi se osuđenom u usta sipalo tečno olovo ili katran.
Ali, poznat je i ovakav jeziv primer. Homoseksulano orijentisani engleski kralj Edvard II, muž Izabele, ćerke španskog kralja Filipa IV, po iznuđenoj abdikaciji, usmrćen je ubacivanjem usijanog metala u anus.
“Bronzani bik” - stari način pogubljivanja, vraća nas u antičko doba, u grčku koloniju na Siciliji. Izmislio ga je jedan viđeniji građanin Perilos. Naime, on je predložio Falarisu, tiraninu Agrigentuma, da se kriminalci kažnjavaju tako što bi se u bronzanu statuu bika, koja je bila šuplja i imala vrata sa strane, oni ubacivali, a ispod figure bi se palila vatra i držala tako dok bik ne pocrveni, dakle, dok temperatura ne pređe 600 stepeni. Smrt je nastupala sporo, a osuđenik bi umirao u teškim mukama. Falarisu se ideja dopala, s tim što je naredio da se unutra, u glavi bika, odnosno nozdrvama, konstruišu kanali koji bi urlike onog jadnika unutra modulirali tako da liče na riku razbesnelog bika. Da bi proverili kako to funkcioniše, Falaris je naredio da se sam Perilos uvuče unutra, vrata su za njim zatvorena, pod “bika” je stavljena vatra i Falaris je mogao da se uveri po Perilosovim kricima da je sve dobro smišljeno. Ipak, pre nego je stradao, izumitelja su izvukli napolje.
MONSTRUOZAN metod ubijanja bio je “krvavi orao”. Izvodio bi se tako što bi se osuđeniku s leđa probila koža, zatim prosekla rebra, i kroz njih izvukla pluća osuđenika, koja su tako na leđima zaista izgledala kao krila. Da bi muke bile veće, u takvu ranu sipala bi se so. Žrtva bi se neko vreme mučila, a onda umirala. Ovo je kazna koja se izvodila u nordijskim zemljama.
Kasapljenje, takođe surovi metod ubijanja, podrazumevao je ukljanjanje vitalnih organa iz abdomena tela osuđenika. Da bi agonija osuđenika trajala što duže, prvo bi se vadili “manje važni” organi, dok bi se na kraju vadili srce i pluća. Ovaj metod bi se završavao najčešće sečenjem tela na četiri dela.
Dželat nije smeo da zaboravi da je i njegov rad posmatran i da nije bilo preporučljivo biti milosrdan prema osuđeniku jer je ovakva kazna najčešće izricana zbog izdaje kralja ili zemlje. Žene su bile pošteđene ovakvog pogubljivanja, mada je i tu bilo izuzetaka.

ZAHVAT ”LING ČI”
KAŽNJAVANJE sečenjem organa nije bio samo evropski izum. Nešto slično postojalo je u Kini, gde se nisu samo vadili unutrašnji organi, nego se celo telo praktično seklo: od nosa, jezika, prstiju na rukama, nogama, ušiju, čak do zglobova. Pribor je naravno bio prilagođen pojedinim zahvatima. Detalji samog sečenja odnosno redosled sečenja, u osnovi bili su propisani. I ovde je, kao i u Evropi, bilo važno da osuđenik što duže bude živ. Ovaj metod u Kini bio je poznat pod imenom “ling či” - lagano sečenje. Postojao je i način nazvan “smrt od hiljadu sečenja”, gde se na početku osuđeniku koža sekla tako fino da je on krvario na svakom milimetru tela. Ali, postojali su i nešto kraći načini, bez tog mnogobrojnog zasecanja kože. No, svaki sa istim ishodom -bolnim i dugim mrcvarenjem i umiranjem osuđenika.
(Nastaviće se)