Više od ubijanja

UBIJANJE na točku, srednjovekovno izvođenje kazne izgledalo je ovako: Osuđenika bi licem prema nebu vezali za točak koji je bio horizontalno položen na zemlju.
Svi udovi bili bi sa više vezova učvršćeni za obod i osovine točka, ali tako da nemaju potpuni oslonac. Glava osuđenog bila bi oslonjena na neki doneti oslonac, najčešće kamen.
Tada bi dželat sistematično, gvozdenom polugom udarao po kostima osuđenog između oslonaca i tako mu na više mesta lomio kosti ruku i nogu. Zatim bi ga skidali sa “velikog” točka i onako izlomljenog postavljali leđima na nešto manji točak i vezivali, ali tako da su mu se glava i stopala dodirivali otpozadi.
Razapinjanje na krst je prastari metod izvođenja smrtne kazne. Osuđenika bi vezivali ili ekserima prikucavali na drveni krst određene veličine, a zatim ga ostavljali da umre. Postojala su dva načina razapinjanja: jedan koji se izvodio tako što bi glava osuđenog bila postavljena gore, i drugi pri kojem bi glava osuđenika bila postavljena dole. Na ovaj poslednji način razapet je apostol Petar koji je tražio da tako bude razapet, jer nije dostojan da završi život kao Isus.
Razapinjanje glavom okrenutom nadole prvi put je korišćeno u Asiriji, staroj Persiji, a kasnije se proširio antičkim svetom.
Postoje dokazi da su u Atini gusari kažnjavani razapinjanjem na krst, još u 7. veku p. n. e. Isti metod primenjivan je u Makedoniji, Kartagini, Egiptu, i starom Rimu.
Prvi zapisi koji potvrđuju postojanje i korišćenje ovog metoda egzekucije datiraju iz 6. veka p. n. e. Darije Prvi, kralj Persije naredio je da se oko tri hiljade njegovih političkih protivnika razapne.
Procedura izvođenja kazne razapinjanjem na krst, zahtevala je ekipu od nekoliko vojnika i njihovog oficira koji bi upravljao pogubljenjem.
Osuđenik bi bio dovođen na mesto pogubljenja, obično bi bio teran da sam nosi krst.
Kad bi došli do mesta, naterali bi ga da se skine go, a onda bi ga vojničkim ekserima dužine oko 15 cm prikucali na krst koji je bio položen na zemlju. Ovi ekseri nisu bili obli, nego četvrtasti u preseku. Nekad su ih vojnici vadili iz mrtvih žrtava i koristili kao amajliju.
Izraz “zakucati ekser na krst” i sad znači zadati nekome konačni udarac, obračunati se sa nekim, završiti nešto.
Krst bi zatim zajedno sa njim podigli u vertikalan položaj u za to postavljenu rupu.
Nekad je korišćen i drugi metod, osuđenik bi merdevinama bio podignut na krst koji je već bio zakopan u zemlju i za njega prikucavan. Ovoj metod zahtevao je saradnju samog osuđenika, što je samo po sebi nečovečno.
OVAJ način bio je više od ubijanja. Predstavljao je način totalnog poniženja žrtve koja je ostavljana da maltene istrune na krstu ili bude pojedena do kostiju.
Način pogubljivanja dranjem kože podrazumevao je skidanje kože sa tela osuđenog, u komadu. Smrt je nastupala od šoka, gubitka krvi i bila je užasno bolna.
Istorijski posmatrano reč je o vrlo starom načinu ubijanja. Prema Bibliji, kralj Antioh je na ovaj način pogubio sedmoricu braće, Jevreja, koji na njegovo traženje da to učine, nisu hteli da jedu svinjetinu.
Persijski car Kambiz je na ovaj način pogubio svog vrhovnog sudiju Sikamna, koji je bio podmitljiv. Naredio je da ga oderu, a njegova koža poslužila je za presvlačenje sudijske stolice da bi sledeći sudija to stalno imao u pameti, da ne ponovi Sikamnovu grešku.
Ova kazna primenjivana je i u starom Egiptu i u Grčkoj.
(Nastaviće se)