Brada nije kriva

KATARINA Hauard, peta žena Henrija VIII, optužena je za izdaju. Formalni razlog takvoj optužbi krio se u njenom raskalašnom seksualnom životu i preljubi koju je učinila. Naime, preljuba se pre toga nije mogla kvalifikovati kao zločin zbog kog je mogla da bude pogubljena. A onda je parlament usvojio zakon po kome se preljuba od strane kraljice tretira kao izdaja što je povlačilo smrtnu kaznu.
Hronike kažu da je noć pred pogubljenje dugo vežbala kako da postavi glavu na drveno postolje. Mada pribrana, ipak nije imala snage da se sama popne na stratište. Tu je održala kratak govor, moleći za milost za svoju porodicu koju je praktično unesrećila svojim ponašanjem. Pogubljena je jednim udarcem sekire, a sahranjena u istoj kapeli gde i Ana Bolen.
TOMAS Mor, državnik i humanista, katolik po ubeđenju, protivio se kraljevom raskidu sa papom i donošenju zakona kojim kralj dobija vrhovnu vlast nad crkvom, pa se 1532. godine odrekao položaja.
Time je postao ozbiljan protivnik Henriju VIII, ali vrhunac sukoba izbio je kad je Mor odbio da prisustvuje krunisanju Ane Bolen, Henrijeve žene.
Krenuli su montirani procesi, ali Mor je mudro uspevao da se izvuče.
A onda je došao 13. april 1534, kada je Mor pozvan pred parlamentarnu komisiju da se zakune na vernost povodom Zakona o sukcesiji. Mor je bio saglasan sa tim da parlament ima prava da Anu proglasi legitimnom kraljicom Engleske, ali nije hteo da da položi zakletvu, jer je preambularni deo Zakona bio antipapski intoniran. Nekoliko dana kasnije zatvoren je u nama već poznatu londonsku Kulu. Jula 1535. godine Moru je počelo suđenje i optužen je za veleizdaju.
Mor je ipak verovao da mu ne mogu ništa dok god eksplicitno ne negira da je kralj vrhovni poglavar crkve, pa je zato odbijao da odgovara na pitanja koja su se na to odnosila.
Po poznatom običaju, stvar je rešio svedok koga je doveo Tomas Kromvel, kraljev čovek od najvećeg poverenja. Državni branilac Ričard Rič, svedočio je da je Mor u njegovom prisustvu izjavio da kralj nije legitimni poglavar crkve.
Ovo svedočenje nisu potvrdili ostali svedoci, ali i ovo jedno bilo je dovoljno da porota glasa da je Mor kriv za veleizdaju. Kralj nije trpeo suprotstavljanje i suđenje se nije moglo drugačije završiti. Pre izricanja presude Mor je pred porotom izjavio da smrtan čovek ne može da bude gospodar duhovnosti.
Uobičajena kazna za veleizdaju bila je vešanje i čerečenje, ali kralj je, da bi umirio savest, kaznu preinačio u obezglavljivanje.
Pogubljenje je obavljeno 6. jula 1535. godine. Na stratištu je izjavio da umire kao dobar sluga kralja, ali i kao božji sluga na prvom mestu. Dželatu je rekao da njegova brada nije ništa skrivila, pa ne zaslužuje sekiru. Na to mu je dželat izvukao bradu ispod vrata da je sekira ne zakači. Umro je hrabro, kao pravi vernik, a njegovo telo sahranjeno je u kapeli svetog Petra. Glava mu je bila izložena na Londonskom mostu skoro mesec dana, odakle ju je uzela njegova ćerka, da ne bi bila bačena u Temzu. Smatra se da je Morova lobanja sačuvana, ali se ne zna tačno gde.
Tomas Mor je definitivno bio duhovit i u poslednjim trenucima više nego priseban čovek.
Zabeleženo je prema izjavama prisutnih zvaničnika koji su došli da prisustvuju njegovom pogubljenju, da je rekao dželatu i njegovom pomoćniku “Popnite me bezbedno gore, za dole ću se sam snaći”.
(Nastaviće se)