Obuka “zelenih beretki”

NAORUŽAVANJE Muslimana poprima sve veće razmere. Mustafić to ovako opisuje: “Nekako u približno vreme, kada je izuzet PAT, iz magacina ŠIP “Drina” nestala je veća količina eksploziva. Pretpostavljao sam da je to maslo Bekira Baraka. Uporedo sa ovim, sve je više informacija sa terena o provokacijama Muslimana od strane Srba. Srbi pokušavaju svim sredstvima podići tenzije i uneti razdor u privrednim subjektima Srebrenice. Sa načelnikom policije i drugim saradnicima sam otišao na zbor radnika u “Zeleni Jadar”, na kojem se okupila većina zaposlenih u “Drini”. Jedan šumar srpske nacionalnosti, koji je bio organizator pobune u rudniku boksita, sada se buni što mu ne obezbedimo uslove za rad u šumi. Nisam to mogao trpeti, tako da sam skočio iza stola i zgrabio ga za prsa, te mu zapretio da ga više ne čujem.”
”Nakon tog zbora, piše Mustafić, kreće ponovo kampanja od strane sredstava informisanja iz Srbije. Preko cele prve strane “Večernjih novosti” pojavio se naslov “Ibran Mustafić najavio klanje za Bajram Srbima”! Ja ponovo apelujam na načelnika SJB da se diže sve što se može dići u policiji, ali mogućnosti su bile više nego skromne. Načelnik SJB Hamed Salihović Sado ponovo upućuje zahtev MUP-u BiH za materijalno-tehničku pomoć, ali MUP se više bavi švercom. Za to vreme na poligonu 1.500 rezervista spremno čeka!”
Oko nabavke i podele oružja muslimanima ne ide sve glatko. Jedan broj direktora srebreničkih firmi nije želeo da daje novac iz kase, u koju su sredstva izdvajali i Srbi i Muslimani. Na njih se Mustafić obrušavao beskrupulozno. U samo jednom naletu uspeo je da pod pritiskom dobije oko 24.000 DM.
”Inače, vrsta naoružanja koja je nuđena bili su “kalašnjikovi”, po ceni od 850 DM i “upucani snajperi” slovenačke proizvodnje, po ceni od 1.300 DM, ali narodu je sve bilo malo ”, kaže on.
OPISUJUĆI osnivanje prvog Naserovog logora za obuku muslimanskih ratnika, Mustafić kaže: ”Već ranije sam Naseru Oriću dodelio jednu prostoriju ASOFK-e za bildovanje, gde on okuplja oko sebe grupu momaka koji intenzivno treniraju. Naser je u ovom periodu stalno uz mene. Predlaže mi formiranje logora u kojem bi pokušali vršiti obuku momaka, kao sastavni deo priprema za očito nadolazeći rat. Bili smo saglasni sa tom idejom. Prva lokacija, koja se predviđala je lokalitet Ravni, na livadi iznad Gornjih Potočara. Međutim, logor je uistinu zaživio u Bujakovači, uvali u koritu potoka Rabin. Logor je imao više propagandni karakter. Ali, ipak uzavrela srbijanska propaganda je na sva zvona udarala da na prostoru opštine Srebrenica postoji nekoliko logora za obuku nekoliko stotina “zelenih beretki”.
Posle mnogih lažiranih “opasnih situacija”, napetosti i uzbuna, u Srebrenici je osnovan Krizni štab. Mustafić “ide po narodu”, okuplja ljude u Potočarima i na jednom takvom skupu izdaje nalog da “odmah pristupe ustrojbi vojne formacije veličine čete. I da njome treba komandovati Naser”. Za Naserovog zamenika određuje Mirzu Halilovića.
Mustafić beleži: “Bijeljina već gori”, “u Derventi i Bosanskom Brodu rat besni”, “u Sarajevu početak haosa”, “u Srebrenici svako hoće oružje”. On konstatuje da “većina srpskog stanovništva pred mrak masovno odlazi da prespava preko Drine u Ljuboviji i Bajinoj Bašti, a ujutru se vraća na posao”.
Sednice Saveta za narodnu odbranu održavaju se, još sa Srbima. “Cilj je bio zaustaviti rat”, piše Mustafić. Goran Zekić je bio srpski poslanik u Skupštini BiH, i bilo je neophodno da i on prisustvuje sednici Saveta. Ibran kaže da je on uspeo da dozove Zekića, a ne predsednik SO Besim Ibišević. Bio je to poslednji sastanak ovog saveta, iako je, po rečima Mustafića, sa terena bio ogroman pritisak da Muslimani i Srbi izađu u zajedničkim delegacijama i da zajednički rade na zbližavanju i međusobnom poverenju dva naroda.
Mustafić piše da mu je Goran Zekić na rastanku rekao: “Ibrane, ti si pametan momak! Ti znaš da sam ja rođeni Srebreničanin i da živim u Srebrenici, a moj brat Zoran u Beogradu. Nikada neću, po cenu bilo čega, dozvoliti da on i ja živimo u dve države. Ibrane, rat je neizbežan, ali zapamti - ja i ti smo na dve različite strane. Sutra ćemo doći u poziciju da jedan u drugog pucamo. Upamti ono što ti mogu garantovati - nikada ti Goran neće pucati u leđa!”
Mešoviti parovi muslimanskih i srpskih političara obilazili su tih večeri, po dogovoru, podrinjski kraj, da bi sagledali stanje i smirivali uznemirenost stanovništva, ili pojačavali nervozu i strah.
MUSTAFIĆ priznaje da je tada bio vrlo naelektrisan. Govoreći o zajedničkom obilasku terena sa Miodragom Jokićem on kaže: “Polagano se smrkavalo. Miodrag me je sve više požurivao da idemo. Uhvatio ga strah. Kajem se što ga nisam ubio na putu.” Docnije je Mustafić gledao Jokića kako na TV Novi Sad govori: “Ibran Mustafić bio je najveći srebrenički ekstremista, koji je opljačkao svoj narod, a poslije s novcem pobegao u Tursku!” Mustafić tvrdi da su istu propagandu protiv njega vodili Jokić, Naser Orić i Omer Behmen.
Mustafić piše da je, po pozivu, posle proglašenja države BiH, morao hitno da ode u Sarajevo na Skupštinu Republike BiH. Pre polaska nije našao Nasera Orića, tako da mu nije dao nalog kako da u njegovom odsustvu kontroliše situaciju. Putem su bile postavljene barikade. U Kladnju ostaje bez vozača koji se, uplašen, vraća u Srebrenicu.
Stanje u Sarajevu i atmosferu u samoj zgradi Republičke Skupštine ovako opisuje: “Tzv. ’svenarodni parlament’ se pretvorio u jednu zabludu. Za skupštinskom govornicom su se ređali novopečeni narodni tribuni, koji su više podsećali na iznurene narkomane. A, bogami, bilo je mnogo i stvarnih narkomana. Bilo mi je jasno da je sala ispunjena velikom skupinom destruktivaca, čija je dirigentska palica bila u Beogradu, a glavni zadatak im je bio rušenje legalno izabrane vlade nezavisne i priznate Republike BiH. (Mustafić stalno forsira pretpostavku da je sve što se dešavalo u BiH bilo pod dejstvom Beograda i KOS-a. Po njemu je i Alija Izetbegović tumač srpskih ideja i želja - prim. Lj. B.).
(Nastaviće se)