Linč u Konjević Polju

UZ svu sekiraciju i brigu za Srebrenicu, Ibran Mustafić je ostao u Sarajevu punih sedam meseci. Pokušavao je da telefonskim putem upravlja Srebrenicom.
Mustafić piše da su kod Kragljivoda nađeni mrtvi Meho Hrvačić i Bahrudin Osmanović iz Potočara. On ih smatra prvim žrtvama “agresije na prostoru Srebrenice”. Ne daje detaljnije podatke o njihovoj pogibiji, ali kaže da je posle toga “sam grad Srebrenica ostao gotovo bez Muslimana. Bilo je i nekoliko onih koji su bili spremni da i same četnike dočekaju kao ’oslobodioce’, jer je najbitnije bilo spasti svoju kuću. Procene govore da je u samom gradu ostalo oko dvesta Muslimana, tako da su domicilni Srbi, JNA i paravojne formacije iz Srbije ovladali gradom bez ispaljenog metka.”
Mustafić piše da su potom u Srebrenicu pristigli “domaći četnici, predvođeni Goranom Zekićem, poslanikom Skupštine BiH”. Kako su mu telefonom javili, u gradu “četnici redom pale muslimanske kuće i ubijaju preostale Muslimane, od kojih su većina bili stari i iznemogli”. “Četnici su, zaključuje Mustafić, uspeli na prostoru opštine Srebrenica da počine brutalni genocid odmah na početku agresije 1992. godine.”
U “Hronici našeg groblja” Milivoje Ivanišević, istraživač ratnih zbivanja u BiH, daje drugačiju sliku tih događaja:
EtniČko čišćenje srpskih teritorija u opštinama Bratunac, Milići, Srebrenica i Skelani Muslimani su započeli napadom na male zaseoke Gniona u srebreničkoj opštini i Blječeva 6. maja na Đurđevdan.
Iz Srebrenice Srbi su se iselili 9. maja 1992. godine, masovno i gotovo panično. U gradu je ostalo svega oko tridesetak lica koja nisu Muslimani. Od tada je Srebrenica čisto muslimansko mesto. Najveći broj meštana razbežao se po okolnim, najbližim srpskim selima, u Bratunac, Skelane ili preko Drine u Srbiju.”
“Neposredan povod za to”, kaže Ivanišević, bilo je ubistvo Gorana Zekića, narodnog poslanika u tadašnjoj skupštini BiH, sudije i predsednika Srpske demokratske stranke u opštini. Njega su lokalni Muslimani sačekali u zasedi, na prilazu Srebrenici, kod sela Zalazje, i ubili 5. maja uveče. Za taj ’podvig’ odlikovani su ’zlatnim ljiljanima’. Tada se konačno videlo da su i sva prethodna ubistva, najčešće iz zasede, bila ne puka slučajnost, što su vlasti dokazivale, već deo unapred smišljenog plana i početak oružanog obračuna i likvidacija što većeg broja Srba.”
MUSTAFIĆ kaže da se “uz velike muke i životni rizik” iz Sarajeva vratio u Srebrenicu. Boraveći u Tuzli, čuo je da je “jedna grupa srpskih boraca zarobljena na Zalazju i da su posle toga likvidirani. Među njima je bio Branko Simić, moj školski drug iz Gnione, i njegov brat Pero. Pored njih dvojice, na spisku sam prepoznao i Slobodana Ilića, nekadašnjeg sudiju Opštinskog suda u Srebrenici, Miju Rakića, autoprevoznika sa Zalazja. Bila je i bolničarka Rada na spisku...”
“U Tuzli sam saznao, piše Mustafić, da je Kemo sa Pala (Kemal Mehmedović) nosio po Srebrenici neku odsečenu glavu i plašio ljude. Po tim saznanjima sam vidio da glavno kolo u Srebrenici vode ljudi od kojih se svašta može očekivati. Od Mirsada sam saznao da je u Konjević Polju lišen slobode i Nurif Rizvanović, koji je letos tamo doveo oko 500 do zuba naoružanih momaka. Saznao sam i da je Naser Orić postao glavni bos!”
O tome šta se u međuvremenu događalo u srebreničkom kraju Mustafiću je detaljno pričao Hamed Salihović Sado, načelnik SJB:
“Moj Ibro, jebo ti narod! Narod ti je obična stoka, koja samo zna za drugim halakati. Nurifu je presudio narod. Kad smo uhapsili Nurifa Rizvanovića i druge, u Konjević Polje je dovedeno oko tri hiljade ljudi. Kada je Nurif izveden pred narod na binu i na pitanje sa bine da li treba izdajnika ubiti, svi uglas kliču: ’Ubiti, ubiti!’ Narod će te uvek jebati. Kada Zulfo (Tursunović) udari tupim delom noža u glavu, narod kliče. Nurifa i njegove su u zatvoru ubili na mrtvo ime. Nurif je na binu izveden u donjem vešu.”
Hamed Salihović Sado rekao je Mustafiću da je odmah posle mitinga u Konjević Polju Naser Orić otišao u akciju na zvorničku Kamenicu, u kojoj je “likvidirano oko 120 četnika, ali znam da je na Kamenici poginulo i nekoliko naših”. Hameda je pred kraj rata stigla smrtna kazna od muslimanske bratske ruke. Ubijen je prilikom pokušaja atentata na Mustafića.
Po povratku u Srebrenicu Mustafić je, kaže, ustanovio “planirani haos”, poput onog u Sarajevu i u čitavoj BiH. Svoga izabranika Nasera Orića video je u novom svetlu: “Naser je uvek mogao funkcionisati na principu filma ’Ubij sve i vrati se sam!’ Naser je mogao da raste samo ako ga okružuje ljudsko đubre. Oko sebe je okupio sav ljudski stajnjak, koji se slegao u Srebrenicu”.
U knjizi “Planirani haos” Mustafić govori kako su pripadnici Alijine vojske početkom 1992. godine oduzeli oružje Srbima u selu Čumavići. To priču Mustafićev brat Samid, prikazujući sebe u ulozi nekog ko ima “dobro i meko srce”.
“Jednog dana smo se samoinicijativno organizovali te otišli u srpsko selo Čumaviće”, kaže Samid. Kako sam se lično poznavao sa Milošem iz Čumavića, pozvao sam ga da razgovaramo.
Milošu sam rekao da smo došli u Čumaviće da tražimo od njih da predaju naoružanje. Iako je bio blef, rekao sam mu da su Čumavići opkoljeni sa svih strana sa 150 ljudi i da smo mi određeni da sa njima obavimo razgovor o predaji naoružanja.
Naravno, rekao sam mu da bi to bilo za njih najbolje rešenje, a da im zauzvrat garantujemo sigurnost. Posle dugog ubeđivanja, postrojili smo žene i decu.”
“Već smo, priča Samid, sa ubeđivanjem počeli da gubimo živce, tako da je Hajro Bešić iz Podčauša izveo iz stroja jednu malu devojčicu, odvojio je od majke i zapretio da će je zaklati ako ne prihvate ultimatum o predaji naoružanja. Znao sam da je Hajro stari kavgadžija i problem, tako da sam se uplašio da to i ne uradi.
Prišao sam Hajri i uzeo devojčicu i vratio je majci. Mati je odahnula, jer se zaista uplašila za kćerku.
Posle ponovnih Miloševih konsultacija sa svojim komšijama, konačno su doneli odluku o predaji naoružanja.
Predali su 14 dugih cevi, a Miloš mi je izvadio i ponudio i svoj vlastiti pištolj. Pištolj nisam hteo da uzmem...”

ZLOČIN
VOJNICI Nasera Orića 8. avgusta 1992. spalili su 55 kuća u srpskom selu Ježestica i ubili devetoro meštana. Među njima su bili Anđelko Mlađenović (na slici), njegov brat Dragan i majka Savka. Anđelku su odsekli glavu koju je po Srebrenici slavodobitno nosio Kemal Mehmedović Kemo.
(Nastaviće se)