Jagma za plenom

NASERU Oriću nije bilo pravo što on nije izveo akciju razoružavanja Srba u Čumavićima. Zato je odlučio da odmah preduzme nešto slično. Sa svojom ekipom odjurio je u selo Sijemovo i izdao naredbu da se oružje preda sutra do 12 časova. Kad je u zakazano vreme došao da uzme plen, kaže Mustafić, imao je šta da vidi. Svi stanovnici Sijemova, koji su posedovali oružje, napustili su selo. Ostao je samo starac Miloš Zekić. Naserova osveta je bila surova. Zekić je ubijen, selo je opljačkano i spaljeno. Sva pšenica završila je kod Nasera i nekog Ekrema.
Šta se dogodilo posle razoružavanja Srba u Čumavićima? Mustafić u “Planiranom haosu” kaže:
“Ponovo je nova ekipa krenula tamo. Od Čumavljana su zaplenili još nekoliko pušaka, a posle su Čumavljani kolektivno sterani u Potočare. Pre nego što su Čumavljani dovedeni u Potočare, po Čumavićima su 'operisali' Džoni i Garmiš, navodno skupljajući marke i zlato. Posle transporta Čumavljana u Potočare, naš hodža Alija Jusić je postao glavni magacioner, koji se sa traktorom obreo u Čumavićima.”
Krenula je pljačka', piše Mustafić. 'Osetio je hodža da je rat bolji biznis od vere. Došlo je i do prvih negodovanja u 'ekipi' oko podele plena. Kada su 'opuhali' Čumaviće, našli su u jednoj kući keramičke pločice. Neko je hodžu upitao da li da i to tovare, na šta je hodža uzvratio potvrdno da će i pločice zatrebati. Posle pljačke Čumavića i Sijemova, cela je Johovača bila puna stoke. Naser je bio nezadovoljan raspodelom plena. U prepirci je hodži opsovao i Boga. Ipak je uzeo mlin, traktor 'Tomo Vinković' i vola.”
Mustafićev brat ovako opisuje akcije Muslimana na povezivanju “njihovih” teritorija u srebreničkom kraju:
“Prvo na udaru bilo je selo Gniona, koje nije pružilo neki otpor, Srbi su selo napustili i preko Soloćuše pobegli prema Zalazju i Sasama. Sledi napad na Viogor, Orahovicu, koji su pali bez većeg otpora, a većina sela je popaljena, jer se nije znalo ni ko pije ni ko plaća... Mi palimo Gnionu, četnici pale grad. Gori Gniona, gori Srebrenica. Kompletan srpski živalj beži iz grada prema Bratuncu. Grad ostaje sablasno prazan i tek posle nekoliko dana jedna grupa nas iz Potočara odlazi do grada. Srebrenica nije ni oslobađana, ostavljena je, tako da je ispalo da smo ja i Sapko i još nekolicina, koji smo prvi ušli u Srebrenicu, ušli kao oslobodioci.”
Mustafićev brat Samid priča kako su se Muslimani vratili svojim kućama, ali su bili izloženi granatiranju sa okolnih brda i dejstvu avijacije! Ali, u Potočare stižu i izbeglice sa raznih strana i nastaje pljačka Srebrenice:
“Neki nisu gledali šta je, samo da se uzme. Cela Begova njiva bila je prekrivena tepisima. I Naserova terasa. Neki su upali u Fabriku akumulatora i masovno nosili portable od kompjutera, misleći da su televizori. Adem Habibov je uzurpirao teretni 'mercedes' od Zadruge, a njegov brat Amir ’mercedes’ od Cinkare. Adem se odmah bacio na izvlačenje nafte iz terminala ’Transporta’ i ’Ekspresa’. Naserov mlin na naftu, koji je dovukao iz Čumavića, melje brašno po celu noć.”
“Naser rat smatra kao igrariju u kojoj se on predstavlja kao Rambo, a drugima glave odlijeću, piše Mustafić. Tako je bilo i u drugom napadu na Zalazje. Mi uhvatili Zalazje u prečniku od dvestotinak metara, a Naser po Zalazju puca kao Rambo iz PAM-a, tako da je teže preživjeti Naserov PAM, nego četničku paljbu. Mislim da je Zalazje odnelo pedesetak momaka.”
Naser je posebno radio na stvaranju legende o sebi, pa je, posle gotovo svake akcije puštao glas da je “ostao u okruženju”, te se iščekivalo kako će se iz obruča probiti.
“Baš posle jednog napada na Zalazje, kad je bila procurila vest da je Naser opet ostao u okruženju, naišao sam na njega i njegovu ekipu kako sede za ispečenim ražnjem”, kaže Mustafić i dodaje: “U jesen, za jedan dan naše snage su uzele čitav prostor od Fakovića do Žlijepca, koji je na samoj obali Drine”. (Iza te akcije ostala su spržena i opljačkana mnoga srpska sela i poubijani njihovi žitelji - prim. Lj. B.)
“Najednom je kroz Srebrenicu prostrujala vest da su uzeta planirana područja, piše Mustafić. Došao sam preko puta zgrade opštine i odjednom se pucnjava čula sa svih strana. Pobjedaaaa! Pobjedaaaa! Odjekivalo je na prilazima centru. Odjednom se u Srebrenici pojavila rulja, predvođena Naserom. Pucalo se i slavilo. Posle defilea u povorci oko Srebrenice, zaurlao je crni ‘mercedes’, koji je Naser uzurpirao od Ibrahima Golubovića. Golubović je sa Nurifom Rizvanovićem došao u Srebrenicu, ali je posle prvih neprilika video da je iz Srebrenice najpametnije otići, jer je to najbolji način da se sačuva glava”.
U SREBRENICI je ad hok formirano Ratno predsedništvo koje je smenilo svoju “demokratsku” vlast. Svi koji su bili uklonjeni faktički su osuđeni na odstrel. “Zajahali su novi spasioci, predvođeni 'herojem Gazdom' i bitangama oko njega, a krajnji ishod ostade genocid. Naravno, nosilac liste ljudi kojima se zabranjuje sve, po odluci Ratnog predsedništva Srebrenice, bio sam ja”, piše Mustafić.
Dok je Naser jurcao u uzurpiranom crnom „mercedesu“, njegovi sunarodnici su pljačkali “oslobođene” Sase. Igran Planić je “zarobio” kamion “zastavu 640”, pa je poveo Ibrana Mustafića da potraže pšenicu.
“Na samom ulazu u Sase stanje je bilo haotično, vašarska atmosfera bez muzike. Narod je tutnjao na sve strane. Utakmica je počela. Ko šta ugrabi, uspeo je. Osmačani su bili pored tenka T34. To je njihovo! U blizini, pored tenka okupile se dve suprotstavljene ekipe. Između njih je stajalo bure nafte. Jedan čovek je nosio džak pun poklanih kokoši”, piše Mustafić.
“Kuća Bate Rankića već je gorela. Bilo mi je drago, kaže Mustafić. Bio je jedan od glavnih kolovođa genocida na prostoru Sasa, odmah posle agresije. Jedan čovek je natovario pun špediter stolarije, dvojica u svađi sa uperenim puškama jedan u drugog.”
Opis ove pljačke Mustafić završava zaključkom:
“U Srebrenicu je dovezen iz Sasa i jedan transporter, mini VBR, PAT-ova i PAM-ova je bilo više nego što je trebalo. Brdski top je bio odavno u funkciji, puškomitraljezi M58 nisu bili toliko popularni i prestižni, kao puškomitraljezi M84. Minobacača kalibra 60 i 80 mm bilo je dovoljno.”
(Nastaviće se)