Jedno, pa drugo oko

POSEBAN odeljak u knjizi "Planirani haos" Mustafić je posvetio "liku i delu" srebreničkog hodže Alije Jusića, koji je bio "glavni ratni magacioner". Prenosimo najzanimljivije delove tog odeljka:
"Svoje terevenke mafija je polako počela zamenjivati tevhidima (osnovni princip tevhida je da osim Alaha ne postoji drugi Bog - prim Lj. B.) i mevludima (hvalospevi Muhamedu) po lokalnim džamijama... Potočarska džamija je (jednom prilikom) bila dupke puna. Posle mevluda, sledila je hudba (veličajuća propoved) hodže Alije Jusića. Nikad do tada nisam čuo u džamiji toliki izliv blasfemije, poganluka i neverništva. Kompletan govor hodža je posvetio 'liku i delu Nasera Orića', poistovećujući ga sa, neuzibilah Muhamedom. Iz mene je kiptelo."
"Alija Jusić se osamdesetih 'dovukao' u Potočare za našeg imama, piše Mustafić. Pre toga je službovao negde u okolini Mostara. Inače je rodom iz Cerske. Sredinom osamdesetih je doživio nervni slom i trebalo je da ide u prevremenu penziju, ali nama nije smetao ni lud hodža. U tom periodu su mu glavni sagovornici i prijatelji bili ljudi iz službe bezbednosti ili seoski doušnici. Čim se zaratilo, Jusić je postao glavni magacioner, a zatim i glavni imam za Srebrenicu."
"Neposredno posle serije Jusićevih mevluda, kaže Mustafić, u Srebrenici je došlo do spontanog protesta ispred zgrade opštine. Okupila se gomila žena i dece, a sposobni muškarci nisu smogli hrabrosti za borbu protiv lokalne mafije... 'Lopovi, pljačkaši, vi ste banda', odjekivalo je iz mase. Neke žene nasrnule su i na predsednika Ratnog predsedništva, Avdića. U masu se umešao i neki Bilal dajući joj otvorenu podršku. Iste večeri u sami akšam, Bilal je ubijen na prostoru Klise sa tri metka u glavu. Narod je posle toga uhvatio ogroman strah..."
- Ibran Mustafić kaže da su na njega u Srebrenici prvi put pokušali da izvrše atentat njegovi neprijatelji iz Orićevog okruženja. Bilo je to 25. maja 1993. godine, pred zoru:
"Odjeknula je strahovita detonacija. Iz sna sam skočio sav izbezumljen. Noć je bila mrka, ali je moju sobu obasjavao žar... Mama je trčala da nas štiti svojim telom, ali i da gasi vatru u mojoj sobi. Iz mog stopala je tekao mlaz krvi. Soba je bila sva demolirana. U svitanje smo izašli i pronašli ostatke granate. Definitivno smo došli do saznanja da je na moju sobu ispaljena kumulativna mina iz ručnog bacača PLG."
Mustafić zna da je jedini takav minobacač pripadao Naserovoj potočarskoj brigadi. Kada je Zulfo Tursunović saznao da je na Ibrana pucano, odbrusio je: "Šta ako su pucali? I ja bih ga ubio!"
Mustafić piše da mu se potom činilo kako iza svakog drveta viri snajper. Po Srebrenici se kretao kao da je na frontu. Skupio je hrabrost i otišao u međunarodnu policiju da prijavi atentat: "Doslovno sam im rekao da u Srebrenici kompletnu situaciju u rukama drži banda, mafija i koljači, na čelu sa Naserom i Zulfom. Kada sam izašao iz zgrade, ispred mene se već preprečio Naserov auto. Insistirali su da se sretnem sa Naserom, da odem kod njega u stan."
MustafiĆ se tome opirao, ali kad je video da je vrag odneo šalu, pristao je:
"Naser mi je svojim načinom ophođenja pokušavao staviti do znanja da je on, ipak, Gazda, neprikosnoven, suveren, prema kojem se treba ponašati kao prema božanstvu. Ponudio nas je "marlborom". Kad su cigare bile u pitanju, nije bilo dostojanstva. Zapalili smo sa slašću, a cigara mi je popravila raspoloženje. Naser je pokušavao ironično staviti do znanja da on ne stoji iza atentata." (Mustafić je docnije saznao od nekih momaka sa Brakovca da ih je Naser otvoreno nagovarao da ga likvidiraju, a zauzvrat im nudio "sve, od stanova do svih drugih mogućih povlastica što se moglo zamisliti u Srebrenici za te prilike.")
DA BI ostavio što jači utisak na Mustafića, Naser mu je ispričao kako je zaklao sudiju Slobodana Ilića. Evo te priče:
"U Tuzli, veli Naser, sada važim za legendu, tako da sam postigao svoj cilj! A kada smo onu ekipu zarobljenih na Zalazju i iz zatvora ponovo poveli prema Zalazju i kad je počelo klanje, meni je dopao Slobodan Ilić. Popeo sam mu se na prsa. Bio je bradat i čupav kao životinja. Gledao je u mene i nije progovarao ni reči. Izvadio sam bajunetu i direktno ga udario u jedno oko, a zatim provrteo nožem. Nije ni zapomagao. Zatim sam ga nožem udario u drugo oko. Nisam mogao da verujem da ne reaguje. Iskreno rečeno, tada sam se prvi put uplašio, tako da sam ga odmah posle toga preklao!"
Mustafić je bio ubeđen da je Naser ovom pričom hteo da ga dobro zaplaši, pa mu je rekao: "Čoveče, znaš li ti da je Savet bezbednosti formirao Haški tribunal? Svako će za svoja dela odgovarati! Znaš li da postoji Konvencija o ratnim zarobljenicima? Kako to smeš meni pričati? Možda jednog dana ja budem svedok!"
Naser mu je odgovorio: "Boli me kurac! Ja sam odlučio da se nauživam dok god mogu, a posle šta god bude, apsolutno me ne zanima!"
Za druga zverstva slična ubistvu Slobodana Ilića, Mustafić je saznao od svog strica Ibrahima.
"Jednog dana kaže Ibrahim, došao je Naser i rekao mi da se odmah spremim i krenem sa 'zastavom' pred zatvor u Srebrenicu. Kad sam tamo došao, izveli su sve zarobljene sa Zalazja i naredili mi da ih povezem prema Zalazju. Kad smo došli do deponije, naredili su mi da zaustavim i parkiram kamion. Izmakao sam se na pristojnu daljinu. Kad sam video njihovo divljanje i kad je počelo klanje, prebledeo sam kao krpa. Kad je Zulfo niz grudi sastavio bolničarku Radu, pri tom je pitajući gde joj je radio-stanica, više nisam imao hrabrosti da to gledam. Peške sam sa deponije došao u Srebrenicu, a oni su posle dovezli kamion. Karoserija je bila sva krvava."

ZLOČIN KAO UNOSAN POSAO
"NEKI starac srpske nacionalnosti, piše Mustafić, zalutao je na prostor zaštićene i demilitarizovane zone. Uhvaćen je i priveden u Srebrenici. Završio je u bolnici, da bi posle toga u bolnicu upao Emir i u po bela dana ga ubio u bolničkoj postelji... Emir je završio u holandskom zatvoru, ali je kasnije prebačen helikopterom u tuzlanski zatvor... Ovaj rat je pokazao da je zločin unosan posao. Prebacivanjem u Tuzlu, Emir je za zločin nagrađen."
(Nastaviće se)