Naredba iz Sarajeva

 
Napad Muslimana na srpsko selo Višnjicu, po rečima Ibrana Mustafića, predstavlja jedan od ključnih momenata u srebreničkoj tragediji. On to ovako opisuje u knjizi “Planirani haos”.
“Bio sam šokiran vešću na Srni koja je glasila: Danas su jedinice srebreničkih ekstremista upale na srpske prostore i izvršile napad na srpsko selo Višnjicu, kojom prilikom je poginulo nekoliko srpskih civila. Selo je spaljeno, a nakon toga srebrenički muslimanski ekstremisti su ga opljačkali i vratili se u zaštićenu zonu!”
“Znao sam, kaže Mustafić, da su (u toj akciji) iz Potočara, sa pozicija komandnih mesta, učestvovali Ekrem Salihović i Ibrahim Mandžić Mrki. Odmah mi je bilo jasno da je srebrenička mafija odlučila da završi sa Srebrenicom i da se kompletno stanovništvo srebreničke enklave stavi pod četnički nož. Sutradan, iako sam se jedva kretao, otišao sam u Potočare i tamo zatekao jednu grupu momaka u maskirnim uniformama, a među njima je bio i Mrki. Počeo sam na sav glas histerisati: ”Jeste li vi uopšte normalni! Vi svesno stvarate alibi četnicima da napadnu Srebrenicu! Vi niste u Višnjici ubili samo dve-tri babe, vi ste u Višnjici ubili muslimanski narod!”
“Mrki je, kaže Mustafić, pokušao da smiri situaciju rekavši: 'Nismo mi samoinicijativno išli u akciju. Mi smo dobili naređenje iz Sarajeva!’ Više nesam imao dileme. Mi smo žrtvovani! Sarajevo traži preko svojih izdajnika u samoj Srebrenici alibi za napad na nedužni narod zaštićene zone. Oni direktno stavljaju do znanja da Srebrenica nije demilitarizovana. Nakon svega saznajem u Sarajevu da je naredbu za napade oko Srebrenice potpisao ’đeneral’ Enver Hadžihasanović!”
MustafiĆ kaže da su posle Višnjice “usledila” svakodnevna četnička granatiranja, dok nisu konačno krenuli u zauzimanje pojedinih punktova Unprofor-a. Jedne večeri iz pravca Kiselice, verovatno koristeći rudnički tunel prema Sasama, jedna četnička jedinica je upala u srebreničko naselje Vidikovac i izvela brzu terorističku akciju. Tada je poginula jedna žena i jedno dete. Eskalacija napada posle ovog incidenta je bila toliko vidljiva da je nastavak direktnih napada na Srebrenicu bilo samo pitanje dana. Kao da su četnici samo čekali naredbu iz nekih viših vojnih centara moći. Za naredbu iz Beograda nije trebalo ni sumnjati, ali sam uvek smatrao da je i sam Beograd bio u tesnoj korelaciji sa pojedinim vladama najuticajnijih zemalja sveta i rukodostvom UN.”
Dalji rasplet događaja, Mustafić ovako opisuje: “Kada su u pravcu Srebrenice usledili prvi direktni napadi, oslabila je kontrola nad narodom od strane srebreničke mafije, tako da je jedne večeri narod krenuo da pljačka prepune magacine sa hranom, koje je, navodno, srebrenička mafija čuvala kao zalihe. Kako se napad na Srebrenicu bližio, narod je sve više bio bezvoljan. Neki su govorili: Šta čekaju više, što ne upadaju!”
“Srebrenička mafija, nastavlja Mustafić, toliko je pripremila narod na bezvoljnost za životom, da to ne bi uspele ni obaveštajne službe najorganizovanijih zemalja. Iako su, navodno, pokušavali da organizuju odbranu, komandu niko nije zarezivao ni kao mali nokat, pa su počeli da stimulišu borce tako što su im delili prehrambene artikle i nešto novca. Navodno, kako je bilo nekih navodećih raketa za uništavanje tenkova, počeli su da daju 10.000 DM za jedan uništeni tenk. Čuo sam da su nekima i fiktivno davali tih 10.000 DM, iako nisu ni pokušali da učestvuju u odbrani.”
Mustafić kaže: “Kroz dvogled smo posmatrali prodor četničkih formacija. Sa jednog useka sa Pribičevca delovali su tenkovi po Srebrenici, a iz pravca Ljubisavića su se videle četničke formacije koje su osvajale teren... U opštini je već održan sastanak na kojem je dogovoreno kako da banda napusti Srebrenicu. Plan za sebe i opljačkani novac od srebreničke sirotinje već su bili spremni. Plan za odbranu Srebrenice u novonastaloj situaciji nije postojao. Tada, na papiru, komandant 28. divizije bio je Ramiz Bećirović, najpoznatiji po tome što je na početku agresije u Sućeskoj, prvi na krov svoje kuće izvisio belu zastavu i što mu je supruga veliki deo novca, donetog iz Sarajeva, ’bacila u kontejner’, pri padu Srebrenice!”
Mustafić piše da je noć između 10. i 11. jula 1995. protekla relativno mirno.
“Nekako smo malo dremnuli, kaže on. Kako je dan odmicao, granatiranje Potočarske doline je bilo sve izraženije. Naišla je i grupa Glogovaca koja je bila u sastavu Glogovskog samostalnog brdskog bataljona. Pitali su me šta bi bilo najbolje raditi. “Nema nam druge, jedino nam preostaje da se branimo. Kako smo zasrali, tako sada moramo i ispaštati, uporno sam objašnjavao, ali sam shvatio definitivno da u Srebrenici nema duha za borbu, jer je banda već bila saglasna sa nestankom Srebrenice. Toga momenta nisam znao da su opštinska nazovivlast i štab bili na Čumavićima, spremni da se dohvate Tuzle, dok je većina naših momaka, najnaivnijih i najhrabrijih, još uvek branila prilaze Srebrenici...”
Mustafić je video “da je svaki pokušaj da se ljudi zaustave i stave u odbranu samo gubljenje vremena i živaca i da je zavladao opšti haos, u kojem je srebrenička banda samo za sebe znala šta treba činiti. Kada se seti čovek da su ljudi do poslednjeg dana želi pšenicu i da su požnjevene snopove mlatili, samo da bi poslednji hljeb ispekli, definitivno je bilo jasno da je nastupio kraj”.
Toga dana u 15 časova Mustafić sluša vesti na Radiju BiH i čuje nešto što mu je “ubilo dušu”: “Danas je u Zenici, na čelu sa predsednikom Izetbegovićem, zasedao Glavni odbor SDA, proširen komandantom, članovima Generalštaba Armije BiH i komandantima korpusa. Razgovaralo se o stanju u armiji i budućim aktivnostima!”
Nakon vesti, piše Mustafić, oplele su sevdalinke. Okamenio sam se i definitivno bio svestan da u genocidu u Srebrenici učestvuje kompletan vrh SDA, na čelu sa Izetbegovićem i vojni vrh Alijine vojske, koja apsolutno nije imala nijedan atribut Armije BiH. Bilo mi je apsolutno jasno da je Alija namerno izašao iz Sarajeva i sazvao sednicu Glavnog odbora SDA u Zenici, te pozvao na jedno mesto kompletan armijski vrh, samo iz jednog razloga: da niko ništa ne preduzme dok se genocid u Srebrenici ne završi".
“Alija i SDA, zaključuje Mustafić, državni su izdajnici i koljači sopstvenog naroda u Srebrenici, isti kao i Karadžić, i Milošević, i Mladić. Igrač SANU i Miloševića za BiH (Izetbegović) definitivno je sebe ogolio do kostiju. Nikad niko u povesti nije imao na čelu više ubica sopstvenog naroda. Ovakvu savršenu izdaju i prevaru istorija još nije zabeležila...”

KRAJ