Obveznice kao srećka

VEROVANjE u sreću staro je koliko i čovečanstvo, a organizovanje raznih igara na principu "svi daju jedan dobija" postoji, kažu istoričari, koliko i organizovana država. Zato su se, ruleti sudbine u Srbiji održavali i uprkos oštroj zabrani kneza Miloša Obrenovića iz 1937. godine.
Na raznim panađurima i vašarima ljudi su se kockali, dobijali i bivali prevareni, ali iza toga država nije htela da stane pune tri decenije. Tek 1880. godine, pošto se zadužila zbog naoružavanja za ratove sa Turcima (1876-1878), a odlukom Berlinskog kongresa morala je i da izgradi prugu, Srpska vlada je "poklekla". "Zaključila je zajam" sa francuskim kreditnim društvom Generalnom unijom, i potom raspisala lutrijski zajam i formirala Državnu klasnu lutriju Srbije.
Vladi je trebalo punih osam godina da donese Zakon o raspisivanju zajma. Potom je za 10 miliona dinara u zlatu emitovala milion obveznica od 10.000 serija od po 100 komada. Kako bi privukla građane da kupuju obveznice, vlada Srbije je zajam pretvorila u nagradnu igru - svaka obveznica bila je srećka. Predviđena su 5.803 zgoditka od svega 50 do čak 300.000 dinara.
NIŠTA kraće nije trajalo ni formiranje ustanove Lutrije. Zapis o razvoju klasne lutrije u Srbiji ostavio je u Beogradskim opštinskim novinama broj 10, tek 1937. godine, Avram Merovah. On je bio sin Moše Merovaha koji se danas smatra "ocem" lutrije u Srbiji.
Avram piše kako su, u međuvremenu, imućniji Srbi kupovali srećke klasnih lutrija iz inostranstva, iz Hamburga, Pruske, i Lajpciga, koje je prodavao Milan Ž. Đorđević.
Što iz ruke, a nešto preko ugledne beogradske bankarske firme Moše Mevoraha, kraljevskog dvorskog menjača novca.
Pošto je, s jedne strane, na ovaj način mnogo novca odlazilo u inostranstvo, a s druge je bilo pozamašnih dobitaka, Moša je rešio da napravi posao sa firmom "Vajs" iz Hamburga. Dogovoreno je da se osnuje lutrija sa 30.000 srećaka od kojih bi se čak polovina izvukla ulozima, i 13. aprila 1887. godine, taj dogovor aminuje i odbor Opštine grada Beograda.
Sa osam glasova za i tri protiv, u proviziji koju bi dobili od lutrije, opštinari su videli izvor zarade za "završetak kanalizacije, kaldrmisanje puteva i nivelisanje varoši".
BEOGRADSKA opština dogovorila je da "Vajsu" da pravo organizacije lutrije na 30 godina, a da za uzvrat dobija 380.000 godišnje. Ali, sjajnu ideju je odmah prepoznao filozof i ekonomista Mihajlo Vujić, član Komisije opštine za klasnu lutriju. Čim je postao član vlade i dobio resor ministarstva finansija, zaveo je projekt kao državni.
Prihode od lutrije namenio je potpomaganju poljoprivrede u zemlji. Kosti Taušanoviću, ministru narodne privrede, dao je zadatak da organizuje posao, a mesto upravnika Državne klasne lutrije Srbije, povereno je Đorđu Velisavljeviću. Ovaj tim je, uz pomoć Merovaha, 21. aprila 1890. godine, i zakonom uredio ovu oblast.
Izvlačenje srećaka za I klasu, I kola, najavljeno je u novinama za "3. januar 1891. u stanu uprave državne klasne lutrije - velika pijaca br 7, u 8 1/2 sati pre podne".
Već naredne 1891. godine Moša Merovah bankrotira i izlazi iz "igre", a pravo da prodaje srećke dobija Stojan S. Zdujić.
Od 1892. godine Srpska državna klasna lutrija dobija novo ime, Kraljevska srpska državna lutrija, koja je delovala kao autonomna ustanova i postojala je sve do 1920. godine.

UNOSAN POSAO
U VREME kada je Lutrija postajala nezavisna ustanova, 1897. godine, imala je čist prihod od 319.698 dinara dok je ukupan budžet srpskih vladara iznosio 1.500.000 dinara. Od tadašnjih dva miliona stanovnika lutriju je igralo od 150.000 do 200.000 njih, ili svaki četvrti građanin.
Upravnik Lutrije zarađivao je mesečno oko 417 dinara, pisar 143 a prosečna seoska porodica ostvarila je za celu godinu rada višak od tek 100 do 200 dinara, ili od 8 do 18 dinara mesečno.
(Nastaviće se)