Sreća “ispod ruke”

BEZMALO čitava decenija peripetija i priprema za rad Srpske državne klasne lutrije, iznuđene zbog ratnog duga i kredita za izgradnju železnice, napokon se isplatila. Kad se posao uhodao, ne samo što su srpske srećke izdržavale mnoge privredne resore, već su se za njih otimali i stranci.
Na taj uspeh uticale su mnoge okolnosti, bolji standard ljudi ali i motivisanost onih koji su srećke prodavali. Prema istraživanju istoričara dr Momčila Pavlovića, u proleće 1891. država je usvojila dopunu Zakona o srpskoj državnoj lutriji, kojim je prodavcima srećaka dala mogućnost da zarade i do osam odsto a ograničila svoje uzimanje na ime pisarine na jedan dinar, dajući mogućnost ministru privrede da uspešne preprodavce srećaka časti čak i tim jednim dinarom.
Najuspešniji preprodavci srećaka u celoj Srbiji bili su oslobođeni i poštarine za njihovo slanje. Novčanu stimulaciju su dobijali i svi zaposleni u Lutriji, a članovi Upravnog odbora bili su plaćeni po sednici, i to dnevnicom u istom iznosu kao i dnevnica narodnih poslanika. Štaviše, lutrijski činovnici imali su mogućnost da sve nepodignute zgoditke prebace u svoj penzioni fond i da, od čiste zarade koja ostane Lutriji, profitiraju po dva odsto na ime tantijeme.
Sve u svemu, posao je išao izvrsno, a, kako je i dalje važilo pravilo da se inostrane srećke u Kraljevini Srbiji ne smeju prodavati, domaća lutrija dobila je na zamahu. Do te mere da je bezmalo bila uzrok diplomatskog sukoba Beograda i Carigrada.
Šta se desilo? Za srpske srećke zainteresovali su se i strani trgovci. Vlada je odlučila da ih i oni mogu preprodavati ukoliko registruju preduzeće u Srbiji ili u njoj nađu svog zastupnika. Tako su se srpske srećke našle u mnogim velikim gradovima Osmanlijskog carstva. Onda se upravniku Lutrije požalio izvesni Milan Nikolić, kako u Solunu njegovim partnerima zabranjuju preprodaju srpskih srećaka. Upravnik je kontaktirao s ministrom, a ovaj s premijerom Nikolom Pašićem. Pašić je objasnio da se srpske srećke u inostranstvu prodaju “ispod ruke”, ali je naložio ministru inostranih poslova da reaguje. Srećke su vraćene izvesnom Atanasijedesu, a on je nastavio s njihovom prodajom još dugo.
Uprava Klasne lutrije Srbije svoje je srećke prodavala čak i u tadašnjim poslanstvima. Kada su se srećke našle u srpskoj ambasadi u Sofiji i iz nje “preplavile” Bugarsku, naše ministarstvo spoljnih poslova oštro je upozorilo ministarstvo narodne privrede da se suzdrži, jer “valjda znaju da je i u Bugarskoj, kao i u Srbiji, zabranjeno prodavati inostrane lozove”.
Prihodi Klasne lutrije, po dokumentima koje su prikupili kustosi Instituta za savremenu istoriju, strogo je kontrolisalo ministarstvo narodne privrede. Oni su pretvarani u akcije državnih preduzeća, a novac je izdvajan i u humanitarne svrhe. I to ne mali. Primera radi, za 5.000 akcija Srpskog brodarskog društva izdvojeno je 50.000, a Odboru za sirotu i napuštenu decu dato je 15.000 dinara. Uz to, Lutrija je imala monopol koji nije baš uvek zloupotrebljavala odbijajući da izda dozvole drugima da organizuju neku igru na sreću. Već 1892. godine odobrila je ’kockanje’ i Učiteljskom udruženju i Odboru za podizanje spomenika Hajduk Veljku.
Prihod je bio toliki da su već posle trećeg kola te godine mogli da stvore rezervni fond u koji se od čiste dobiti svakog kola slivalo po 25 odsto. Od ostatka keša kupovali su hartije od vrednosti, otvorili su štednju u Beogradskoj zadruzi. U 1893. godinu Klasna lutrija je ušla sa u to vreme ogromnih 920.000 dinara čistog profita i postala jedno od imućnijih državnih preduzeća.
Posle samo sedam godina poslovanja, imala je bogatstvo procenjeno na 3,45 milijardi dinara.
(Nastaviće se)