Za sebe i kralja

AKO se prodaja lozova pokazala kao sjajan biznis u Kraljevini Srbiji, u novoj, većoj državi, Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, ispostavila se kao još profitabilniji posao. Činovnici Državne klasne lutrije koja je sada samo, kao i država, proširila ime, i dalje su bili povlašćeni, jer su izuzetno radili i punili budžet.
Prema dokumentima Instituta za savremenu istoriju, Uredba koju je 1919. godine doneo prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, i dalje je predviđala autonomnost te institucije, ali je ona pored centrale u Beogradu otvorila i svoje ekspoziture u Zagrebu, Ljubljani, Dubrovniku, Skoplju, Sarajevu, na Cetinju i u Novom Sadu. Samostalnost, međutim, nije smetala da svi direktori i činovnici Lutrije imaju i dalje povlašćeni status, kao i zaposleni u državnim firmama.
Istoričar dr Momčilo Pavlović kaže da im je jedino oduzeta privilegija da ulažu za penzije svojih udovica i dece u fond državnih činovnika. Ali, time nisu ništa gubili jer su za svoje, i penzije najbližih rođaka, ulagali kroz penzioni fond Državne klasne lutrije.
ČLANOVI upravnog odbora Lutrije u novoj državi, bili su još povlašćeniji nego u Kraljevini Srbiji. Plaćalo im se dežurstvo, svaki dan po 20 dinara, prisustvo sednicama odbora po 30 dinara, dnevnice za putovanja po 50 ili čak 100 dinara ako su išli u inostranstvo. I, od svakog kola imali su po dva odsto od prihoda koji je ostvarila Lutrija. Sve u svemu, u ono vreme, pravo bogatstvo.
I običan činovnički angažman u ovoj je instituciji bio primamljiv i teško se dobijao.
Ali, da bi na tako nešto i pomislili morali su pre svega da budu školovani. Činovnik je imao ili diplomu Trgovačke škole ili neke domaće ili strane akademije. Svakog je birao ministar poljoprivrede, a pre stupanja na dužnost morali su da potpišu dekret da će poštovati sve propise i uredbe i da polože zakletvu!
Najvažnija privilegija činovnika, osim obezbeđenih dva odsto od prihoda Lutrije jeste činjenica da je bilo teško da neko ko je zakletvu poštovao, može biti otpušten. Oni koji bi sastavili pet godina u Lutriji, marljivo i odano radeći, (uz čuvanje službenih tajni i odsustvovanje s posla najviše osam dana, uz odobrenje nadređenog) iz Lutrije bi mogao ili da ode dobrovoljno, što je bilo retko, ili da se penzioniše.
Dr Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju, koji je sa svojim timom istoričara istraživao ovu oblast, zapazio je da je u tom periodu bio zanimljiv i način držanja monopola Lutrije.
Promet stranim srećkama bio je propisan Zakonom o Srpskoj državnoj klasnoj lutriji iz 1890. godine u kome je između ostalog pisalo: "Potkazivaču i hvataču onoga ko drži radi prodaje ili radi ličnog učešća u izvlačenju zabranjene strane srećke ili promese, pripada na ime nagrade po jedna četvrtina od novčane kazne koja se u smislu ove uredbe naplati od krijumčara. Ako je jedno isto lice i potkazivač i hvatač, onda mu pripada polovina od naplaćene kazne".
Pošto je kazna za neposlušne bila od sto do hiljadu dinara, potkazivač je mogao da zaradi od 25 do 250 dinara, pa i dvostruko više.
Sankcije prema krijumčarima stranih srećki bile su daleko strože. Konkurenti državnog monopola u Kraljevini, koji nisu imali para da plate kaznu, išli bi u zatvor: za 10 dinara kazne - jedan dan.
(Nastaviće se)