Bubanj pun nade

 Drugi svetski rat uništio je sav kapital koji je Državna klasna lutrija stvarala više od pola veka.
Ipak i tako osiromašena, institucija lutrije uspela je da preživi.
Koliko god da su komunisti želeli da unište sve buržoaske tvorevine, kockanje sa sudbinom nisu ugasili.
A verovatno ni velike prihode koje je država sticala na ovaj način.
U Titovoj Jugoslaviji vlada je zadržala monopol nad organizovanjem igara na sreću.
Monopol je uveden i na prodaju lozova. Srećke, kao i cigarete i šibice, mogli su prodavati samo članovi organizacije ratnih vojnih invalida.
Sistem kocke je, međutim, vraćen na onaj koji podseća na vreme kneza Miloša Obrenovića.
Postojala su dva bubnja, jedan u koji su ubacivane cedulje brojeva srećki, i drugi sa sklopljenim ceduljama na kojima su bili upisani iznosi dobitaka.
Bubnjevi bi se zavrteli ručno, i kad bi zastali, izvlačene su naizmenično po jedna cedulja u oba.
Kada je napokon kupljen električni bubanj sa šest komora, više se nisu izvlačile cedulje već srećke po poslednjim brojevima odštampanim na njima.
Prilikom svakog izvlačenja zgoditaka, a posebno premija od 100.000, 200.000 i 500.000 dinara, na stadionu je bila potpuna tišina.
Posetioci su posebno gubili živce, jer su u rukama držali i po nekoliko srećki, a nikako nisu mogli da uporede brojeve, zato što je treći bubanj u skoro svakom okretanju zatajio.
Tek kada se izvlačenje završilo i spiker ponovo iščitao brojeve srećki glavnih dobitaka, s tribina se provalio vrisak sreće.
Ipak, nije zabeleženo ko je bio srećnik. Uprkos tome, narod je postajao sve opušteniji i s velikom nadom čekao dar s neba.
Ubrzo se pokazala potreba da se izvlačenja održavaju mnogo češće. Tako je Lutrija, od 1951. godine, do kad su se kola održavala na svaka dva meseca, izvlačenja ustalila na jedanput mesečno.
Od 1955. godine održavana su dva kola mesečno, svakog 10. i 25. dana.
Tokom prvog izvlačenja mnogo srećnika je dobijalo manje iznose.
Od 1958. godine organizuje se opet samo po jedno izvlačenje, a onda 1963. godine broj zainteresovanih da se okuša sa srećom raste i dobici se izvlače svakog drugog četvrtka.
Tek od 1966. lutriju igra toliko ljudi u Jugoslaviji da postoji potreba da se svake nedelje organizuje po jedno kolo.
Od početka sedamdesetih godina prošlog veka, prestala je da postoji Lutrija Jugoslavije i svaka od šest Titovih republika i dve pokrajine imala je svoju.
Ipak, one su zajedno ulazile u nove poduhvate, za sve Jugoslovene organizovali su loto, sportsku prognozu i lutriju.
“Posvađali” su se zauvek kad i vlade republika SFR Jugoslavije.
Danas u Srbiji, kao i u celom svetu, svi znaju koliko se može zaraditi organizovanjem igara na sreću i da je to jedan od retkih biznisa u kome je bankrot praktično nemoguć.
Ljudske slabosti i strasti prema iskušavanju sreće, daju sigurnu dobit u ovom poslu.
Zato su prve lutrije priređivane još u vreme rimskog imperatora Nerona, koji ih je organizovao svesno da bi popravio loše finansijsko stanje u imperiji.
KRAJ