Studenti veruju samo Titu

IZ demonstracija i štrajka izrastao je studentski pokret. Njegovom oblikovanju, pored ustaljenih zborova i akcionih odbora, doprinelo je i donošenje Akciono-političkog programa. Time su nastala nova obeležja junskog sukoba.
Osnovna tema zborova trećeg dana štrajka bio je nacrt Akciono-političkog programa koji su usvojili predstavnici fakultetskih akcionih odbora i Univerzitetski odbor, u sredu (5. juna u 6 sati) i uputili ga na javno razmatranje.
Dosta zamerki upućeno je stereotipnosti nacrta programa. Studenti Akademije za primenjenu umetnost, na primer, smatraju da je on „napisan na stari rutinski način, razvodnjen i opterećen opštim frazama“, da „nedovoljno odražava situaciju“, i da iz njega nije vidljiva „sva težina situacije i hitnost promena koje predlažemo“. Trebalo bi, sugerisano je, zadržati u središtu pažnje ključni problem – društvenu nejednakost, i insistirati na određivanju maksimalnih i minimalnih ličnih dohodaka.
I principijelno rešenje problema birokratije traženo je, da bi se pošlo dalje od samo njene moralne osude, u ukidanju privilegija. „Tražimo da plate funkcionera“, istaknuto je na zboru Šumarskog fakulteta, „budu jednake prosečnim platama radnika, jer je to smisao i suština borbe protiv birokratizma.Onda će funkcije društvenog rukovodstva biti prava čast, a ne motiv za ostvarenje usko materijalnih interesa“.
Na mnogim zborovima snažno je izražena privrženost načelu samoorganizovanja. „Predlažemo“, stoji u zaključcima zbora Akademije za pozorište, film, radio i televiziju, „da se forma akcionih odbora, koji su osnovani na svim fakultetima, zadrži i posle završetka štrajka kao garancija da će maksimalni zahtevi studenata biti ispunjeni“.
Razmatrano je i samoupravljanje na Univerzitetu. Na osnovu temeljite kritike aktuelnog stanja predložene su izvesne izmene. Istaknuto je, pre svega, da bi Skupština univerziteta trebalo da bude najviše i efikasno samoupravno telo, dok bi Univerzitetski savet bio samo njen izvršni organ. U svim samoupravnim telima, naglašeno je takođe, trebalo bi da jednako budu zastupljeni studenti, profesori i ostali saradnici i radnici fakulteta i Univerziteta. Zahtevano je, takođe, da oni koji rade na Univerzitetu budu bolje i delotvornije zastupljeni u gradskoj, republičkoj i saveznoj skupštini, prvenstveno u kulturnoprosvetnim većima.
ZAHTEVANO je, dalje, da položaj kulture u društvu bude saobražen ciljevima socijalističkog razvoja društva, a ne da zavisi od trenutnih potreba i odnosa snaga u društvu. U tom smislu, bilo bi neophodno i vrhunska dobra kulture učiniti dostupnim svim slojevima stanovništva. Naročito je istaknuto da je nužno poštovati ustavno načelo o besplatnom školovanju, u prvom redu obezbediti neophodne uslove za ostvarenje prava na osmogodišnje školovanje.
U skraćenju radnog staža viđena je jedna od mogućnosti za brže rešenje problema nezaposlenosti.
Radi uspešnog ostvarenja studentskih zahteva, traženo je sazivanje vanredne sednice Skupštine SR Srbije „sa jednom tačkom dnevnog reda: Zahtevi studenata Beogradskog univerziteta sadržani u njihovom Akciono-političkom programu“.
Zborovi razmatraju mogućnosti izlaska iz nametnute izolacije. I u neposrednom okruženju, plavetnilu uniformi, tražena je pukotina. „Mi znamo“, poručuju studenti Filološkog fakulteta, „da svi milicioneri nisu ‘batinaši’, ‘policajci’,‘žandari’ i da među njima ima dosta onih koji se i sami osećaju ugnjetenim i da su protiv svoje volje upleteni u jednu vrlo prljavu stvar i gotovo nahuškani na studente“. Nade su polagane i u diferencijaciju među političarima, da će se napredni političari javno distancirati od „birokratskih snaga“. Takva nada počivala je na izvesnoj razlici u stavovima upravo objavljenih zaključaka partijskih organa. Gotovo celokupna kritika usmerena je na zaključke Sekretarijata Gradskog komiteta SKS Beograda.
I dalje, velike nade polažu se u kontakt sa predsednikom Republike. Studenti Šumarskog fakulteta, na primer, „predlažu da UO SS BU pozove druga Tita na sastanak sa predstavnicima studenata i profesora, a koji obavezno treba da prenose radio i televizija“. Na zajedničkom zboru studenata Arhitektonskog, Građevinskog i Elektrotehničkog fakulteta usvojen je predlog da se predsednik „pozove među studentske redove“, a studenti Akademije primenjenih umetnosti predlažu „da drug Tito primi delegaciju od sto studenata na razgovor“.
Pored toga, upućeni su ponovni apeli javnosti i pozivi na solidarnost. Zajednički zbor studenata tehničkih fakulteta predlaže studentima drugih univerziteta da „zauzmu fakultete do rešavanja postavljenih zahteva studenata“. Studenti Ekonomskog fakulteta predlažu „direktan radio i televizijski prenos na kome bi se Univerzitetski odbor i Akcioni odbor obratili svim građanima naše zemlje i detaljno ih informisali o svemu što se zbiva na Beogradskom univerzitetu“...
STALAN predmet kritike na zborovima su, i dalje, snažni pritisci i različiti oblici izolacije Univerziteta. Pored javnih, ukazano je i na druge oblike pritiska. Tako je, na primer, na zboru Ekonomskog fakulteta, profesor Nikola Čobeljić ukazao na to da „postoji neki periferijski partijski kanal preko kojeg se širi fama među radnike o tobožnjem divljanju studenata, o tome da su njihove akcije motivisane rušilačkim strastima i instinktima“. On je istakao da posledice bezobzirne izolacije studenata mogu biti pogubne...
Jedan od glavnih puteva za izlazak iz izolacije beogradski studenti su tražili u neposrednom kontaktu sa studentima ostalih jugoslovenskih univerziteta. Radi toga, zborovi upućuju delegacije na druge univerzitete. Pojedinačno i u grupama, odlaze i stižu delegacije.
Delegacije koje dolaze sa drugih univerziteta dočekivane su s velikim oduševljenjem. Tako je, na primer, dolazak i nastupanje predstavnika Zagrebačkog sveučilišta u dvorištu Kapetan-Mišinog zdanja praćeno čestim skandiranjem Zagreb – Beograd...
Gotovo je nemoguće zamisliti da nekoliko hiljada ljudi – studenata, profesora i drugih učesnika u štrajku – mogu imati u svemu istovetna gledišta. Visok stepen saglasnosti postignut je u pogledu sadržaja osnovnih programskih dokumenata. U svemu ostalom postojale su izvesne razlike, ali one nisu bile dovoljno iskazane i produbljene. Uzroke izvesnom ograničenju izražavanja razlika među štrajkačima valja tražiti u više pravaca. Pre svega, postoji dosta uvreženo shvatanje da je postojanje razlika, u načelu, opasno po jedinstvo učesnika u bilo kojem poduhvatu. Zatim, jedinstvenu organizaciju zahtevala je i složenost uslova života i rada štrajkača (pripremanje zborova, štampanje dokumenata, ishrana i spavanje u zgradama Univerziteta itd.). Najzad, težnje ka jedinstvu podsticao je i spoljni pritisak, u prvom redu nastojanja da se izazove „diferencijacija“ na Univerzitetu, što je energično odbacivano.
Izvesna suzdržanost štrajkača mogla bi biti tumačena i kao posledica dosta neodređenog straha od provokatora, ali o njegovoj rasprostranjenosti i posledicama nema konkretnijih tragova, te bi ovo tek trebalo istraživati.
U trenutku donošenja PROGRAMA, verovatno u oduševljenju usponom studentskog pokreta, zanemaren je bio odnos između neposrednih zahteva (smenjivanje odgovornih funkcionera i sl.) i opštih ciljeva studentskih akcija (sadržanih u programskim dokumentima). U prvom planu bili su ovi drugi.
Moglo je čak izgledati da je donošenjem PROGRAMA postignut najveći mogući uspeh, te da bi štrajk mogao biti okončan. („Imate program – idite kući!“) Možda je na delu bilo i taktičko lukavstvo, izbegavanje daljih konkretnih konfrontacija? U svakom slučaju, izvesna zbrka između opštih i konkretnih ciljeva delovanja uticala je na način okončanja štrajka, o čemu će dalje biti više reči.

RADNICI I STUDENTI
SAVEZ studenata Crvenog univerziteta "Karl Marks" uputio je ovakav apel radničkoj klasi Jugoslavije:
"Studentske demonstracije koje se održavaju ovih dana u Beogradu, jasno su pokazale ko su pravi neprijatelji interesa radnika i studenata. To su one snage našeg društva koje svim silama nastoje da izoluju radnike od studenata i koje, prividno zastupajući interese radnika stvarno zastupaju svoje sopstvene, birokratske interese. One pokušavaju da demagoški suprotstave radnike studentima.
Mi ne zastupamo nikakve posebne interese, koji ne bi bili i vaši interesi, mi nemamo posebnih ciljeva, koji ne bi bili, istovremeno, i vaši ciljevi. U proglasima i biltenima jasno smo definisali naše zajedničke interese i nikako ne dozvolite da vas obmanu u pogledu pravog duha onoga što zajednički hoćemo. ŽIVELO JEDINSTVO RADNIKA I STUDENATA - preduslov pobede istinskog socijalizma."
(Nastaviće se)