Ko govori u ime radnika

AKO bismo se oslonili na pisanje štampe i pisma i telegrame koji su iz radnih organizacija upućivani studentima i političarima, radništvo je tokom junskog sukoba uglavnom podržavalo neke „studentske zahteve“, a osuđivalo neke „metode“. Iz pomenutih izvora gotovo je nemoguće razabrati šta je podržano a šta nije. Pre bi se moglo reći da je tim putem javnosti nametnut utisak kako je radnička klasa najviše pogođena delovanjem studentskog pokreta, te da od njega brani svoje interese. Takvom utisku najviše je izmakla studentska javnost.
U stereotipnom sadržaju i ritualnim frazama dospelih pisama i telegrama prepoznavana je birokratska manipulacija, a ne izraz stvarnog opredeljenja radništva. Ako je razotkriveno da radnici samo prividno stoje iza pomenutih poruka, ostalo je, ipak, otvoreno pitanje kako su oni stvarno reagovali. O tome ima veoma malo objavljenih svedočanstava...
Da li je posredi podozrenje radnika prema studentskom štrajku ili nešto drugo, o tome rečito govori M. Fijala, radnik Beogradskog vunarskog kombinata: „Kada je reč o studentskom štrajku i tom radničkom (prim. N. P.) podozrenju, tu je opet bilo nekoliko ljudi, inicijatora, koji su hteli da učvrste svoje položaje. Oni su izašli pred radnike i pročitali im tekst koji su sami napisali, a radnici su bili baš protiv tog teksta koji je kasnije pročitan i na radiju i televiziji. Kada je to pročitano, radnici su otišli sa zbora kao sa nekog pogreba, kao da su nekog, ne znam koga, sahranili, dok je u njima kiptelo. Ali niko nije smeo da kaže ni reči. Zašto? Ljudi se plaše.“
Na izolaciju radnika od studenata, pored snažnog spoljašnjeg pritiska partijskog i državnog aparata, neposredno i efikasno uticala su rukovodstva radnih organizacija. Ona su, u različitim sastavima i oblicima (formalnim, neformalnim i mešovitim - različiti „aktivi“), preuzela ulogu jedinog posrednika između radne organizacije i društva, zapravo državnog i partijskog aparata. Tim „kanalom“ organizovane su „radničke straže“ koje su legalizovane odlukom radničkog saveta. Na ovaj način upotpunjen je lanac specijalnih grupa - „štabova“, „aktiva“, „radničkih straža“ - kojima je zaprečen svaki oblik normalnog saobraćaja između radnika i studenata.
Mada je građa o stvarnom reagovanju radnika u toku junskog sukoba veoma oskudna, ona ipak osnovano dovodi u sumnju nametani utisak o jedinstvenom reagovanju radnika. Retka svedočanstva o njihovom stvarnom reagovanju ukazuju na znatne razlike u stavovima i na krupne prepreke u samostalnom i slobodnom opredeljivanju. Moglo bi se, stoga, reći da je radnička klasa na javnoj sceni bila prisutna prvenstveno kao simbol, na koji su se mnogi pozivali nastojeći da na taj način pribave legitimnost za svoje delovanje.
„Potpuno sam u svemu saglasan sa vama“, piše studentima K. Avramović, radnik kolubarskog rudnika, „i nastojaću da obavim svoj deo posla u razrešavanju važnih pitanja koja ste postavili. Kako sam preko radija obavešten, i iz moje radne organizacije je upućen telegram osude demonstracija. Mislim da ne treba da vas uveravam da iza toga i sličnih telegrama ne stojim ni ja ni moji drugovi, već oni koji moraju ustupiti svoja mesta stručnijim i sposobnijim. Vi ste svakako prozreli taj pokušaj birokratije da se identifikuje sa radničkom klasom...“
Grupa radnika preduzeća „Auto-put“ iz Beograda demantuje da je njihova radna organizacija uputila bilo kakvo kolektivno pismo: „Pomenuto pismo sačinjeno je a da prethodno nije održan zbor radnih ljudi, niti je na bilo koji način konsultovan kolektiv“, i ističe: „potpuno se ograđujemo od stavova u ovom pismu, i tu ogradu treba smatrati iskazanom samo u naše ime.“
Od svih društvenih slojeva, inteligencija je u junskom sukobu bila najvidnije rascepljena. Jedan njen deo sačinjava studentski pokret, a drugi spada među njegove najborbenije protivnike. Dobar deo inteligencije, kao i drugih društvenih slojeva, spada u onaj deo stanovništva koji se, obično, naziva „nemom većinom“...
Tokom sedmodnevnog štrajka, iz krugova humanističke inteligencije, od umetnika i naučnika, uglavnom su stizali znaci podrške. Ona je izražavana preko pisama i telegrama ili neposrednim učešćem u različitim oblicima kulturnog i političkog života na Univerzitetu.
Na studentskim skupovima bilo je zapaženo prisustvo i učešće književnika: D. Maksimović, B. Ćopića, V. Pope, D. Radovića, M. Bećkovića, D. Kolundžije, M. Kovača, D. Kiša, B. Pekića i drugih. Od filmskih režisera bili su prisutni: Ž. Pavlović, Ž. Žilnik, D. Makavejev i D. Babić. Tu su bili i glumci i operski solisti: R. Đuričin, M. Stupica, D. Čakarević, B. Pleša, Lj. Tadić, S. Žigon, S. Dečermić, Ž. Saramandić, B. Veselinović i K. Bulić.
Među studentima nije bilo zapaženo prisustvo ni jedne jedine „zvezde“ masovne kulture.
UČeŠĆe novinara naročito je značajno i složeno. Oni su bili, neposredno i posredno, jedan od glavnih učesnika u junskom sukobu. Njihove prve reakcije na demonstracije bile su povod za zaoštravanje sukoba; studenti su u njima videli jednog od svojih glavnih protivnika. Posredno, svojim uticajem na formiranje javnog mnjenja, oni su takođe uticali na tok i ishod sukoba.
Ponašanje novinara nije bilo jednolično. Pokazalo se, pre svega, da postoji bitna razlika između neprofesionalnih i profesionalnih novinara, odnosno između omladinskih listova i „službenih glasila“. Dok su oni prvi mahom objektivno prikazivali događaje, izražavali studentsko mnjenje i podržavali studentski pokret, i zbog toga bili podvrgnuti administrativnim i drugim pritiscima, ovi drugi su, sem retkih izuzetaka, pisali nepotpuno i jednostrano, izražavali su odbojan ili negativan stav prema studentskom pokretu...
Dnevna štampa nameće čitaocima odbojan stav prema studentima na sasvim sumaran način. Recimo, uvodnik Borbe „Čemu vode neredi“ poziva se, najpre, na zabrinutost građana zbog toga što se milicija nalazi na ulicama Beograda, da bi potom bilo istaknuto kako samoupravna demokratija treba da bude zaštićena „od svega, pa i protiv svega, pa i od iznuđivanja rešenja uličnim neredima“.
Milicija se, dakle, našla na ulicama radi zaštite samoupravne demokratije. Od čega i od koga - to nije određeno rečeno. Umesto toga, tvrdnjom da „demonstracije nisu nimalo naivne, „pažnja je usmerena na nekakvu mračnu pozadinu „uličnih nereda“, na „neprijatelje“ koji su se uvukli među studente. Ali ni o tome nije ništa određeno rečeno, već je pažnja pomerena na nešto još opasnije, na „kontrarevoluciju“ i „sistem ’čvrste ruke’“ kao, tobože, neminovne posledice „uličnih nereda“.
Ovako uopštene sumnje večernja štampa začinjava pikantnim detaljima. Tako, na primer, Večernje novosti sumnjiče studente za veze s inostranstvom. Inostranstvo ovde, samo po sebi, ima problematično značenje. Takav utisak ostaje, senzacija postiže efekat, čak i kada se utvrdi da „sumnjiva veza“ ne sadrži ništa sumnjivo.
Članak „Stranac pred Akademijom“ u celini glasi: „Postojala je i dosad sumnja da stranci ne posmatraju mirno studentske demonstracije u Beogradu. Međutim, bilo je teško nekog optužiti bez dokumenata. Automobil koji objavljujemo nosi registraciju francuske ambasade... Snimljen je juče oko 10 časova pred Akademijom za primenjene umetnosti u Ulici 7. jula broj 4. Ljudi u ovim automobilima nisu se našli iz puke radoznalosti pred jednom visokoškolskom ustanovom u kojoj studenti održavaju svoje zborove. Na ulaznim vratima oni su studentima predali pakete, i uzeli druge pakete od njih. Za same studente, za onu veliku većinu njih koji se desolidarišu sa neprijateljskim parolama i neprijateljskim elementima, najbolje je da lično ispitaju kakvi se paketi primaju od stranaca i zašto i kakvi im se paketi daju.“
Pored načina na koji je ovaj napis sročen, zanimljiva je pojedinost da se pominje i „automobil“ i „automobili“, kao i to da se sam novinar nije potrudio da sazna šta se nalazi u „paketima“.
Ispostavilo se, naime, da u paketima nije bio bilo kakav „subverzivni materijal“. U pismu dekana Akademije, Đ. Krekića, objavljenom u Večernjim novostima šest dana posle lansiranja “senzacionalne vesti“, stoji sledeće: „1. Nije se radilo ni o kakvim nepoznatim paketima nego jednostavno o kinoaparaturi i četiri filma: Pikaso, Pikaso u Antibu, Bernar Bife i Moda 1968. u Parizu. Ovi filmovi prikazivani su studentima 31. maja 1968, dakle pre događaja na Univerzitetu. 2. Ovi filmovi su pozajmljeni od Francuskog kulturnog centra legalno i zvanično zasnovano na odnosima ove ustanove i naših vlasti.“

MORALNO VRELO PREMA viđenju Dobrice Ćosića, studentski pokret nije toliko značajan po novim idejama koliko „po tome što je nagovestio jednu izvanredno burnu i snažnu revolucionarnu težnju generacije koja hoće da postane istorijski subjekt“. Prema njegovom mišljenju, studentski pokret je prvenstveno značajan kao „snažno moralno vrelo“ i „inspiracija našoj kulturi uopšte“. „U našim uslovima“, nastavlja Ćosić, „studentski pokret na socijalističkoj, revolucionarnoj osnovi mogao bi da širi svoje ciljeve u integralno, kulturni pokret, pokret za idejnu, etičku i kulturnu obnovu naše društvene svesti, i to obnovu u smeru njene emancipacije od balkanskog primitivizma, nacionalističkih i ideoloških mitova, ka savremenoj, humanističkoj univezalnosti.“

Feljton je napravljen prema knjizi Nebojše Popova “Društveni sukobi izazov sociologiji - beogradski jun 1968”, koja je prvi put objavljena 1983, ali je odmah bila zabranjena. U ovoj knjizi, koja je rezultat desetogodišnjeg rada, autor daje genezu studentskog bunta u Titovoj Jugoslaviji, detaljno opisujući zbivanja na Beogradskom univerzitetu. Koristeći veliki broj dokumenata, Popov daje odgovore na pitanja kako je nastao studentski pokret, šta je u sebi nosio, za šta se zalagao i kako se završio. Knjigu je ovih dana, štampao “Službeni glasnik” i može se naručiti na tel. 011/36 444 52 ili na e-mail: kontakt@slglasnik.com.