U strahu od opozicije

RASKID Saveza komunista, tačnije partijskih rukovodstava, sa studentskim pokretom ogleda se u osporavanju njegove idejne samostalnosti i organizacione autonomije.
Jedan politički dokument, koji će ubrzo biti predat zaboravu, imao je presudan udeo u potiranju idejne samostalnosti studentskog pokreta. Naime, najviše partijsko rukovodstvo, nastojeći da povrati izgubljenu inicijativu, izdalo je, posle obustave štrajka Beogradskog univerziteta, Smernice koje su nametnute kao glavni predmet izjašnjavanja i osnova političke "diferencijacije" svih učesnika u tadašnjim zbivanjima. Studentski pokret podržao je ovaj dokument, što je donekle razumljivo kad se ima u vidu visok stepen srodnosti između njegovog sadržaja i sadržaja studentskih programa. I studentski programi i Smernice izražavaju opredeljenje za socijalizam, samoupravljanje, za odlučujuću ulogu radničke klase u društvu i za to da svi slojevi u tekućim reformama treba da "ravnopravno snose breme i obaveze". Dublja razlika između njih samo je nagoveštena time što je težište kritike pomereno sa društvene nejednakosti na "socijalne razlike".
U uslovima kada službena ideologija insistira na "socijalističkoj robnoj proizvodnji", Smernice čine izvestan ustupak. Prihvatajući stav da se "na sadašnjoj etapi razvoja samoupravljanje i deetatizacija nužno ostvaruju u uslovima robne proizvodnje", one ističu značaj planskog usmeravanja privrednih i društvenih procesa. Posebno je naglašeno da razvoj društvenih odnosa "u uslovima robne proizvodnje i tržišta nosi u sebi određene protivrečnosti i izvore nekih opasnosti i deformacija u razvoju socijalističkih odnosa". Stoga je "prevazilaženje takvih protivrečnosti objektivno moguće i mora se tražiti u svesnom samoupravnom usmeravanju tržišne privrede, s tim što "samoupravna struktura celokupnog društva treba tako da se organizuje i osposobi da usmerava i kontroliše tržišne odnose i usklađuje ih sa načelima socijalističkog društva".
Znatna podudarnost izražena je i u odnosu prema privatnom kapitalu. I u Smernicama piše da je potrebno "sprečiti pokušaje da se, pod vidom udruženog rada, formiraju privatna preduzeća (na primer, posredničke agencije i slične organizacije), što je nespojivo sa našim ustavnim sistemom".
Značajan doprinos društvenoj jednakosti, i prema ovom dokumentu, trebalo bi da ima "poboljšavanje socijalne strukture studenata u korist radničke i seoske omladine". Izvesna podudarnost postoji i u pogledima na date političke odnose. U Smernicama piše da "još postoji veoma veliki raskorak između predstavničkih tela i organa društveno-političkih organizacija i neposredne demokratije kao revolucionarne samodelatnosti masa, kao oblika slobodnog izražavanja i formiranja interesa bazičnih socijalnih snaga". Zbog toga, stoji dalje na istom mestu, nisu prihvatljivi oni društveni procesi kojima "jača dominacija osamostaljenih centara političke moći koji prisvajaju pravo da jedini predstavljaju interese i potrebe užih ili širih delova zajednice".
U tom smislu, poseban značaj pridat je reformi Saveza komunista. Naglašeno je da je "neophodno energično i dosledno nastaviti započetu reorganizaciju Saveza komunista koja treba da se izrazi u njegovom daljem revolucionisanju i prestrojavanju kroz neprestanu akciju na rasvetljavanju i rešavanju vitalnih problema društva". Baš tu, kada je reč o stvarnoj izmeni datih političkih odnosa u pravcu demokratije, primetna je znatna razlika između studentskih programa i Smernica.
Pre svega, spontane akcije studenata već predstavljaju praktičan prilog prevladavanju "dominacije osamostaljenih centara moći". Zatim, zahtev da se javno razmotri odgovornost nekolicine funkcionera praktično otvara proces demokratske kontrole nad postojećim "centrima moći". Umesto podrške takvom procesu, Smernice samo ponavljaju načelo: "Politička odgovornost ne može biti samo opšta i načelna, nego se mora izražavati kao odgovornost određenih organa i ljudi za konkretnu politiku, njeno ostvarivanje i rezultate. Nosioci javnih funkcija koji ne postižu uspeh u radu treba da ustupe mesta sposobnijima."
Na prvi pogled, između studentskih programa i Smernica postoji saglasnost u oceni datih društvenih odnosa, pa i položaja radničke klase. Ali, dok studentski pokret traga za izmenom društvenih odnosa u korist radničke klase kroz diskontinuitet sa datim stanjem, dotle Smernice istrajavaju na kontinuitetu datih odnosa, uz izvesne "reorganizacije", "prestrojavanje", "dalje unapređenje" itd.
Razlika između studentskih programa i Smernica još primetnija je u shvatanju protivnika socijalizma. Oni prvi insistiraju na neophodnosti trajne borbe protiv birokratskih snaga i sitne buržoazije, dok Smernice sasvim uopšteno naglašavaju opasnost od težnji "za tzv. političkim pluralizmom i za pretvaranje sistema samoupravne socijalističke demokratije u višepartijski sistem". Isto tako, samo u Smernicama stoji upozorenje na opasnost od "ultralevičarskog radikalizma koji traži slobodno polje delovanja raznih grupa za pritisak, i to svim sredstvima, što bi takođe vodilo razaranju sistema samoupravne demokratije".
OPŠTA naznaka "neprijatelja" razrađena je u dokumentima nižih partijskih rukovodstava. U zaključcima zajedničke sednice Izvršnog komiteta CK SK Srbije i Gradskog komiteta SK Beograda piše, između ostalog, i sledeće: "Proteklih dana vođena je odlučna borba protiv delovanja, zakulisnih manevara i perfidne taktike političkog podzemlja usmerenog na to da se studenti i radnici dovedu u međusoban sukob, a svi zajedno u sukob sa Savezom komunista i socijalističkim društvom."
I kada je, na takav način, bez jednog jedinog dokaza i argumenta, odgovornost za stvarni sukob prebačena na studente, sledi zahtev za rasturanje studentskog pokreta. Na istom mestu stoji zapisano: "Akcije studenata i nastavnika stvorile su nov i izvanredno širok prostor za delovanje Saveza komunista. Sve što je u njima bilo revolucionarno i progresivno može da nađe svoj puni izraz u Savezu komunista, Savezu studenata i celokupnoj samoupravnoj strukturi na Univerzitetu i u društvu. Svako frakcijsko organizovanje u ovim organizacijama, kao i svaka ideja o konstituisanju 'novog pokreta' kao posebne političke organizacije, nespojivi su sa Programom SKJ."
Pošto su, dakle, prihvaćene neke ideje studentskog pokreta, odbačena je njegova samostalna egzistencija kao autonomnog pokreta.
Za stvarni odnos studentskog pokreta prema Savezu komunista, pored onoga što je ranije već rečeno, merodavne su još neke činjenice. Pre svega, u organizacijama Saveza komunista na Beogradskom univerzitetu, tamo gde je studentski pokret bio najrazvijeniji, nastojalo se, prvenstveno, na razgraničenju unutar Saveza komunista između onih koji jesu ili nisu na nivou njegovog programa, a ne na opredeljivanju "za" ili "protiv" Saveza komunista. U tom smislu, ukazivano je na veliku odgovornost Sekretarijata Gradskog komiteta SK Beograda i rukovodilaca masovnih glasila u stvaranju iskrivljene slike zbivanja i potpirivanju meteža, što otežava demokratski rasplet sukoba.
Takav stav zastupale su organizacije SK na pojedinim fakultetima, kao i univerzitetska Konferencija SK. "Konferencija je", oslanjajući se na inicijative komunista Univerziteta, "zaključila da predstavnici Univerziteta u Gradskoj konferenciji SK treba da postave zahtev da se preispitaju odgovornost i držanje Sekretarijata Gradskog komiteta u proteklim događajima". Bila je to jedinstvena prilika za otvaranje dijaloga unutar Saveza komunista i samim tim za njegovu stvarnu demokratizaciju, kao i za demokratizaciju političkog poretka i uspon samoupravljanja.
Tako nešto nije se, tada, dogodilo. Gradska konferencija SK odbila je, i to jednoglasno, svaki zahtev da bude razmatrana odgovornost Sekretarijata Gradskog komiteta SK Beograda. Ideologija "monolitnosti", s odgovarajućim interesima u njenoj pozadini, zatvorila je prostor za demokratsko delovanje unutar Saveza komunista, isturivši u prvi plan sukob Saveza komunista sa demokratskim snagama izvan njega, u prvom redu sa studentskim pokretom.
Tome je mnogo doprineo preokret u stavu univerzitetskog rukovodstva SK prema studentskom pokretu. Do tog trenutka korektna saradnja, i relativno postojano jedinstvo u delovanju akcionih odbora i rukovodstava Saveza studenata i Saveza komunista, raskinuta je u ime "monolitnosti" partijskih rukovodstava...

UDAR NA "EKSTREMISTE"
UOČI početka nove školske godine oštro je sprečeno svako nastojanje da zborovi i akcioni odbori nastave rad. U tom smislu, na sednici IK CK SK Srbije (10. 9. 1968), B. Pavlović, tada član Sekretarijata pomenutog CK a kasnije sekretar Gradskog komiteta, "precizirao je stav Saveza komunista prema akcionim odborima", istakavši da je to "oblik van priznatih društvenih institucija i da zato ne može da bude prihvaćen". Neposredno po izricanju takve ocene, Ž. Bulajić, sekretar UK, napao je akcione odbore i sve one koji se zalažu za njihov opstanak i delovanje. "Ne možemo da prihvatimo", istakao je Bulajić, "da deluju akcioni odbori koji su u junu odigrali glavnu ulogu." On je pomenuo da je u septembru "bilo pokušaja, i to ne samo ekstremnih snaga - da se oni ožive". Ipak, glavna meta udara su "ekstremne snage" koje se, prema mišljenju Bulajića, naročito ispoljiše u junu, mada su postojale i ranije. "Ekstremisti su želeli", tvrdi on, "da se preko njih konstituiše opoziciona grupa, da oni postanu organi takozvanog novog pokreta." Tako nešto bi, pak, smatra Bulajić, bilo "suprotno našem Ustavu, duhu našeg društveno-političkog sistema; značilo bi korak ka višepartijskom sistemu".
(Nastaviće se)