Režim uzvraća udarac

 STUDENTSKI pokret je "umirao" na rate unutrašnjim urušavanjem, a još više spoljnom represijom. Najpre, već u leto '68. godine, razorena je njegova autonomija. Potom su, sve do 1974, kažnjavani njegovi najviđeniji akteri, da bi 1975. kulminirao obračun sa slobodarskim idejama i njihovim protagonistima.
Pošto je, kao glavni "krivac" za pojavu studentskog pokreta označena "grupa profesora" Filozofskog fakulteta (M. Marković, S. Stojanović, M. Životić, Lj. Tadić, Z. Pešić-Golubović, D. Mićunović, T. Inđić i N. Popov) u izricanju "kazne" isprobana su sva tri kanala društvene moći - partijski, samoupravni i državni. Zbog toga, upravo taj "slučaj" privlači veću pažnju, a ne zato što su pojedinci iz ove konstruisane "grupe" jedine ili najteže žrtve represije, ili što bi oni bili jedini ili glavni protagonisti slobode.
Najteže posledice represije podneli su studenti osuđeni na kaznu zatvora, a kad je reč o izbacivanju s Univerziteta to se najpre desilo, po novom merilu, Đ. Vukoviću, bivšem uredniku Studenta, koji 1972. nije reizabran za asistenta Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
Najopsežnija "samoupravna čistka" bila je na Pravnom fakultetu u Beogradu, gde 1975. nisu reizabrani K. Čavoški i A. Stojanović, zbog "moralno-političke" podobnosti. Iz istog razloga S. Vračar je stavljen van nastave, M. Đuriću je prestao radni odnos po sili zakona, posle izdržane kazne zatvora na koju je bio osuđen zbog jednog izlaganja, koje je ocenjeno kao nacionalističko. A. Gams je bio prinuđen da ode u penziju, dok su pojedini asistenti potražili radno mesto na drugoj strani.
Preko partijske hijerarhije potekla je, najpre, inicijativa da se lojalnost tekućoj politici partije i države nametne kao glavno merilo u procenjivanju podobnosti za poziv univerzitetskog nastavnika, što je brzo preraslo u opštevažeću normu o "moralno-političkoj" podobnosti u svim oblastima radnih odnosa. Proizvoljna primena proizvoljnih merila pokazala se, već na startu, kao osobeni egzorcizam, na šta nedvosmisleno ukazuje obnova demonološke leksike u dnevnom opticaju.
Obračun sa pomenutom "grupom profesora" samo je najupadljiviji deo šireg obračuna sa "krivcima" za junski sukob. Zahuktala kampanja proširena je izvan partijskog okvira, isturajući u prvi plan samoupravne organe Univerziteta kojima je nametan tretman partijske "transmisije". U takvim okolnostima samoupravljanje je bilo dvostruko ograničeno, uvođenjem novog merila za utvrđivanje "moralno-političke" podobnosti u obavljanju poziva univerzitetskog nastavnika i povećanjem broja spoljnih predstavnika u savetima fakulteta na polovinu njihovog sastava.
Profesorima i saradnicima univerziteta propisano je, posredstvom Skupštine Univerziteta (novembra 1973), ako žele da to ostanu ili postanu, da "u nastavnoj i javnoj funkciji prihvataju program i politiku Saveza komunista i njegovu vodeću ulogu u razvitku našeg društva".
Pomenuta ograničenja samouprave nametnuta su "samoupravnim sporazumima" svim fakultetima. Sve to odvija se usred svakodnevne, a višemesečne zaglušujuće buke "masovnog izjašnjavanja" protiv Filozofskog fakulteta i "grupe profesora"...
Bez bilo kakvog ustupanja, najavljen je konačan obračun svim sredstvima "takozvanoj autonomiji Univerziteta i slobodi naučne misli". U takvim uslovima, Skupština Univerziteta dala je legalnost određenim vrstama pritiska i ozvaničila negativnu ocenu o "moralno-političkoj" podobnosti pomenute "grupe profesora", naloživši samoupravnim organima Filozofskog fakulteta da sprovedu dalji postupak.
Samoupravni kanal sprovođenja partijske direktive pokazao se, jednako kao i organizacije SK na Filozofskom fakultetu, kao neprikladna "transmisija". Veće Filozofskog fakulteta odlučilo je (29. 3. 1974) da otvori postupak za utvrđivanje činjeničnog stanja u vezi sa dostavljenim navodima o "grupi profesora" i izabralo je odgovarajuće komisije sastavljene od profesora univerziteta iz cele zemlje. Na osnovu analize radova osporavanih profesora i asistenata, sve komisije odbacile su, kao neosnovane, sve optužbe. Takve nalaze Veće Filozofskog fakulteta prihvatilo je sa samo jednim uzdržanim glasom (uzdržao se, svih sedam puta, jedino prof. etike), a Savet fakulteta većinom glasova.
Budući da partijski i samoupravni kanali pritiska nisu dali očekivani učinak, u prvi plan je stupila državna prinuda, potpomognuta i dalje ostalim vrstama pritiska. Za razliku od ranijih intervencija moći države, kada se izgleda još računalo da će samoupravni organi Fakulteta primiti na sebe odgovornost za tuđe naume, usledile su pripreme za neprikrivenu intervenciju države. Najpre se pojavila ideja o mogućnosti zavođenja prinudne uprave na Fakultetu, ali se pribeglo drugačijem rešenju. Izmenom Zakona o visokom školstvu, stručnim udruženjima je uskraćeno delegiranje predstavnika u savete fakulteta i uveden je novi institut u radne odnose - stavljanje "na raspoloženje". Naporedo s tim, pojačanom pritisku podvrgnuti su svi nastavnici i studenti Filozofskog fakulteta, čak i pojedinci iz "grupe profesora".
KonaČno, Skupština SR Srbije donela je (25. 1. 1975) odluku kojom osmoro nastavnika i saradnika Filozofskog fakulteta lišava obavljanja profesionalnog poziva, stavljajući ih na "raspoloženje". Oni su takvu odluku protumačili kao "birokratski čin", koji ugrožava osnovna ljudska prava i škodi demokratiji u zemlji i njenom ugledu u svetu. Tokom sukoba oko "grupe nastavnika" pokazalo se kakav je faktički odnos snaga između Partije i države, s jedne, i samoupravljanja, s druge strane.
Mada su tom prilikom kritička misao, demokratija i samoupravljanje pretrpeli poraz, pada u oči da oni nisu bez znatnijeg oslonca. Da takav oslonac nije za potcenjivanje na to je, verovatno nehotice, ukazao jedan poslanik Skupštine Srbije, vajkajući se kako "smo izveli oružanu revoluciju za četiri godine, a da se sa grupom ekstremnih nastavnika borimo gotovo sedam godina".
U saopštenjima izvršnih organa, partijskih rukovodstava i izjavama pojedinih političara, gušenje studentskog pokreta pravdano je, između ostalog, odbranom tekovina revolucije, što je imalo ogroman publicitet. Ostalo je, međutim, veoma neodređeno i mutno šta se pod tim podrazumeva. Bilo bi čudnovato ako se pod tim podrazumeva ono što je studentski pokret stavio u središte javne kritike - društvenu nejednakost, nezaposlenost i birokratsku uzurpaciju vlasti. (Što je, inače, na razne načine skrivano od javnosti)...
Studentski pokret dovođen je vezu sa kontrarevolucijom na sasvim osoben način. Takve sumnje nikad se nisu odnosile neposredno na studentski pokret, nego na nešto što je "iza njega", mimo njega ili čemu on, nesvesno, ali objektivno, "otvara vrata". Ništa od toga ne nalazi se, dakle, u njemu, niti iz njega proizlazi. Potraga za "neprijateljima" kod studentskog pokreta nije mogla uroditi kakvim valjanim plodom, sem što je pokazala postojanost i delotvornost osobenog ideološkog folklora.
Danas, s razdaljine od četrdeset godina, studentski pokret '68. ostaje u sećanju kao jedini učesnik složenih, dugih i dramatičnih društvenih sukoba koji je vredan trajnije pažnje. To je bio snažan talas promena u znaku slobode u svakidašnjem životu ljudi, koji je ostavio dubok trag u kulturi. Suprotstavljen nasilju, viđenom prvenstveno u Vijetnamskom ratu, ubrzao je njegovo okončanje. Uzdrmao je vlast u moćnim državama, ubrzavajući "odlazak" De Gola i Niksona. Probudio je nade u revoluciju, u takođe snažnim uporištima kapitalizma i demokratije, u Francuskoj i Italiji. Ohrabrio je i nadu u realnu mogućnost "socijalizma s ljudskim likom" za kakvim se tragalo tokom "češkog proleća".
Nestankom slobodarskih studentskih pokreta, unutarnjim urušavanjem i spoljnom represijom, okupacijom Čehoslovačke, avgusta 1968, i jačanjem raznih "kontrapokreta", nastajala je nova konstelacija s novim akterima, praćena zebnjama u mogućnost nalaženja nove alternative datom "odnosu snaga". Ali i danas postoje ideje o slobodi, javljaju se i primetnija emancipatorska kretanja, što svedoči da sloboda nije trajno pokopana čovekova potreba i nada.
Primetiće je svako ko odoli samosažaljenju i prenemaganju zbog neuspeha i poraza ranijih stremljenja ka slobodi u čovečnijem svetu. Slamale su se čitave civilizacije, rasplamsavale mnoge krize, ali, kako je primetio jedan od najiskusnijih i najmudrijih intelektualaca prošlog veka Kornelijus Kastorijadis, u istoriji evropske kulture, od Sokrata naovamo, uvek se ukazivala na delu sposobnost ljudi da preoblikuju sebe i svoj svet i time izbegnu krah i katastrofu.


VLADA REVOLUCIJA

VLADIMIR Mijanović, predsednik jedne legalne političke organizacije, uhapšen je 24. 7. 1970. i optužen za navodnu "zlu nameru" prema poretku u vršenju javne delatnosti, kako bi mu se sudilo zbog "neprijateljske propagande". Sud je usvojio gotovo sve navode optužnice i osudio Mijanovića na 20 meseci strogog zatvora. Istog meseca kada je Mijanović bio uhapšen, uhapšen je i G. Đapić, sekretar FOSS FF, ali je on ubrzo pušten iz zatvora i nije mu suđeno. NIN je ovako opisao V. Mijanovića: "Pretenciozni momak koji je suviše ozbiljno shvatio podsmešljiv naziv koji su mu dale kolege sa fakulteta Vlada Revolucija."
Prema NIN-u, reč je o pastiru koji se buni radi toga da bi postao patrijarh, koji je postao republikanac samo zato što nije postao monarh. Dakako, nije reč samo o Mijanoviću, već su upozoreni svi oni koji su sa njim solidarni, "makar i emotivno", da će i oni biti degradirani na podsmešljiv nivo "revolucionarnog Vlade". Mijanović je, dakle, ispraćen u zatvor larmom, ruganjem i pretnjama svima koji bi se usudili da se sa njim solidarišu.
(KRAJ)