Ubijanja nije bilo

U MNOGIM svedočenjima o studentskim nemirima ’68, pisanim i usmenim, Nikola Bugarčić, tada šef beogradske policije, žigosan je kao čovek koji je bio spreman da brutalno, u krvi, uguši pobunu demonstranata. Pripisuje mu su da je snagama reda izdao naredbu “da oružjem raspale po buntovnicima”. Reditelj Ljubiša Ristić ide čak dotle da tvrdi da je čuo i plotune.
Bugarčić se do sada samo ovlaš osvrtao na svoju ulogu u smirivanju studentskih nemira u Beogradu 1968. godine. Prvi put on za “Novosti” detaljno opisuje šta se, po njegovom mišljenju, tih vrelih junskih dana, pre četiri decenije, događalo u Studentskom gradu i kod podvožnjaka, a šta u Gradskom komitetu Saveza komunista Beograda i republičkom ministarstvu unutrašnjih poslova.
Odgovara na pitanje da li je i u kojoj meri bila angažovana vojska, kakvu je ulogu imao tadašnji predsednik Skupštine Srbije Miloš Minić, i gde je u celom tom metežu bio Josip Broz Tito.

Na početku nekadašnji prvi policajac prestonice, u vreme nemira, ovako reaguje na navode Ljubiše Ristića.
- To što on tvrdi da sam naredio upotrebu vatrenog oružja je besmislica - kaže Bugarčić. - Sad može da priča ko šta hoće, valjda je i to “demokratski”, ali istina je jedna: beogradska policija studentima se suprotstavila samo pendrecima. Pa nisam ni mogao da komandujem: Pali! Ubij! A sama je bila zaštićena šlemovima. I, moram da vam ispričam odakle policiji ti šlemovi, o kojima danas svi govore. Sačuvani su bili u nekom magacinu još iz vremena Prvog svetskog rata, a dobila ih je srpska vojska od Francuza. Koristio ih je i Nedićev oružani odred. Nije bilo opreme kakvu danas imaju specijalne snage ili, na primer, Žandarmerija. Niti je takvih formacija u to vreme bilo. Uz to da kažem, dobar deo snaga policije kojima sam tada komandovao bili su pozornici i saobraćajci, koji su regulisali javni red i mir na ulicama Beograda. Eto, to je istina o “sili” koja je primenjena prema demonstrantima.

Koliko je beogradski SUP tada imao pripadnika i koliko njih se suprotstavilo demonstrantima?
- Beogradski Sekretarijat unutrašnjih poslova imao je tada ukupno 1.500 ljudi. Ali, nisu svi bili uključeni u smirivanje demonstracija. Najmanje 30 odsto od tog sastava bio je “u rashodu”. Jedan deo je obezbeđivao policijske stanice, drugi su bili na bolovanju. Sve u svemu, oko 400 do 500 policajaca beogradskog SUP bilo je angažovano na smirivanju pobune.

Govorite o prvoj noći nemira u Studentskom gradu, posle tuče brigadira, koji su gradili Novi Beograd, i studenata iz akademskog naselja?
- U prvi mah, to su bile čarke oko mesta u sali gde je trebalo da se održi priredba “Karavan prijateljstva”, u organizaciji “Večernjih novosti”. Svi smo mislili da će se na tome i završiti. Kada je nastala tuča, policija je bila dužna da se umeša i da spreči nered. Bio je to, međutim, samo uvod u već pripremljeni scenario, a kasnije će se i potvrditi da je sve bilo dobro kontrolisana stihija. Studenti su, sledeći trend svojih evropskih kolega, podigli glas protiv nejednakosti, nepravdi i nesloboda u društvu, da bi kasnije bili instrumentalizovani. Ispostaviće se da su igrali onako kako je odgovaralo Titu i pojedincima iz njegovog najbližeg okruženja. Tito je bio njihova zvezda vodilja. Bez njegove slike nisu napravili ni korak. On im je bio uzor i putokaz. Samo uz njegovu pomoć mogli su da ostvare ono što žele. To su rekli oni a ne ja.

Kažete da policija nije upotrebila oružje, ali je jedan student, ipak, teško ranjen iz vatrenog oružja, u toj prvoj noći obračuna? Ako nije policija, ko je onda mogao da puca u studente?
- I u toj, prvoj noći, a i kasnije, pucalo se sa prozora okolnih zgrada. Ko je zaista ranio tog mladog čoveka ne znam. Možda je bio i rikošet. Ali, podvlačim, sve je, po mom mišljenju, bilo sračunato da se studentska masa zapali. Mada su oni bili uglavnom levičarski orijentisani, imali su podršku i nekih intelektualnih krugova desničara.

Šta se po ponoći događalo?
- Studenti su bili rešeni da krenu prema Beogradu, ali ih je policija zaustavila. A zaustavila ih je jer nisu imali dozvolu za demonstracije. Demonstranti su, razjareni, zapalili jedno vatrogasno vozilo, misleći da je policijsko, mada je protivpožarna jedinica tada bila pod ingerencijom gradskih vlasti. U tom trenutku policija je reagovala, potisnula studente, istina, bilo je povređenih, ali se sutradan sve to iskoristilo i sukob preuveličan do neslućenih razmera. Pronele su se i glasine o “pogibiji” jednog studenta. I to je bio jedan od okidača za nove mitinge i nove sukobe, koji će uslediti.

Koliko je ozbiljno primljen prvi obračun studenata i policije u rukovodstvu grada, republike i partije?
- Bio je odlučan stav da se studentima nikako ne dozvoli prilaz centru grada, na čemu su oni insistirali već posle prvog sukoba. Na tome će insistirati i narednog dana. Istovremeno, krenule su optužbe demonstranata i svih koji su ih podržavali da je policija, kojoj sam bio na čelu, grubo prekršila osnovna ljudska prava.

Posebna odgovornost pripisivana je vama, zbog “teškog povređivanja studenata”. Na mnogim plakatama bilo je ispisano: “Bugarčić ubica”.
- Da, uz to sam optužen da sam pohapsio mnogo studenata. To, naravno, nije bilo tačno. Neki jesu privođeni i saslušavani. I,potom pušteni. To je ogromna razlika. Ali, shvatio sam da je nekome naročito bilo stalo da se u lošem svetlu prikaže beogradska i srpska policija. Na kraju će se videti kome je do toga posebno bilo stalo. Sve je to imalo za cilj da se dovede u pitanje ne samo kredibilitet srpske policije već i državnog i partijskog rukovodstva Srbije.
Nije zgoreg da podsetim vaše čitaoce da se pre studentskih nemira u Beogradu dogodio Brionski plenum, gde je počeo obračun i uklanjanje Srba koji su bili na najvišim rukovodećim položajima. A nekako se sa svim ovim događajima podudario i plenum srpske partije o Kosovu. Trebalo je oslabiti Srbiju kako bi sve što će kasnije doći prošlo lakše i brže. Zato se u smirivanju studentskih nereda insistiralo i na uključivanju vojske, dakle savezne institucije, kako bi se pokazalo da policija Beograda i Republike nije u stanju da uvede red i mir.

Šta se još dešava drugog dana demonstracija? Kako je buknuo taj sukob sa policijom?
- Najpre, započeo je miting u Novom Beogradu, kod današnjeg Doma kulture. Studenti su po svaku cenu želeli u Beograd, pred Saveznu skupštinu. Tražili su da svoje zahteve predaju lično poslanicima. A, s druge strane, nama (policiji) je naređeno da im to nikako ne dozvolimo. I u tome su bili saglasni svi: i Veljko Vlahović i Branko Pešić. Imali su informacije da bi demonstranti udarili na Skupštinu. A, kako to izgleda, videli smo u oktobru 2000. godine.

Studenti su, ipak, krenuli.
- Ali ih je policija zaustavila kod podvožnjaka. Ubeđujemo ih da se vrate i odrede delegaciju koja će razgovarati sa gradskim i republičkim rukovodstvom. Studenti, međutim, ne odustaju od svoje namere. Pregovori da se povuku trajali su više od sata i uspeli smo donekle da smirimo situaciju. Ali na podvožnjak potom stižu Veljko Vlahović, Branko Pešić i drugi republički rukovodioci. Studenti ovacijama dočekuju Veljka. Viču mu: “Sećaš li se Španije i revolucije, svoje mladosti”, a onda, “Veljko, vodi nas i Tito bi nas vodio”. Veljko, emotivan kakav je bio, jedva zadržava suze. Pokušava nešto da im kaže, ali se ništa ne čuje. Dodajemo mu megafon, a studenti ga vuku na kamion koji se odnekud tu našao. On ih ubeđuje da se vrate...
U tom momentu, potpuno neplanirano, bez dogovora, dolaze Miloš Minić i dr Miroslav Pečujlić. Pitam se: otkud oni i šta će tu. Minić govori: “To su naša deca”, a onda se s jedne strane masa zatalasala, više niko nikog nije slušao. Onaj kamion što su ga tu dogurali odnekud, do tada potkočen kamenjem, pušten je. Studenti su krenuli, pritisli nas i mi smo palicama odgovorili. Nastao je stampedo u povlačenju demonstranata, sve je letelo, jedni preko drugih. Strahovao sam da će biti mnogo povređenih.


NIKO NIJE POGINUO
Koliko je tačno bilo povređenih demonstranata?
- Ne sećam se. Davno je to bilo a ja ne bih želeo da licitiram. Podatke o tome dale su kasnije beogradske zdravstvene ustanove. Najvažnije je da niko u tom metežu nije izgubio život.
Koliko je policajaca povređeno?
- Ni to ne bih sa sigurnošću mogao da vam odgovorim, ali je bilo povređenih.

Milena MARKOVIĆ
(Nastaviće se)