Josip Broz je sve znao

OD PRVOG dana studentskih demonstracija u Beogradu 1968. godine Nikola Bugarčić, tadašnji šef beogradske policije, bio je uveren da pobuna akademaca nije bila samonikla. Mnoge indicije govorile su mu da neko iza scene drži konce i usmerava pobunu. To uverenje ne napušta ga ni danas, o čemu prvi put detaljno govori za "Novosti".
- Posle obračuna kod podvožnjaka, 3. juna, seo sam u kola i krenio do stana da se okupam i presvučem - kaže Bugarčić. Sam sam vozio. Šefovi policije u to vreme nisu imali posebno obezbeđenje i gorile kao danas. Uključio sam radio i bio frapiran informacijom koju sam čuo. Radio je javljao da je formirana državna komisija koja treba da ispita odgovornost beogradske policije za "brutalno premlaćivanje studenata". Bilo mi je jasno kao dan da je neko gore odlučio da u najgorem svetlu prikaže beogradsku policiju. A, čiju će glavu prvo da smaknu? Pa, naravno, moju! To im je bila dobra prilika da se i mene otarase i isprave propust koji su napravili u čistkama posle Brionskog plenuma. Bio sam zaista jedini iz prthodnog sastava u policiji, na nekom značajnijem mestu, koga nisu makli.
Kako ste reagovali na ovu šokantnu vest? - Otišao sam u SUP, bio je i tada u Ulici 29. novembra. U dvorištu zatičem policajce, vratili se sa podvožnjaka da predahnu. Neki sede, drugi prilegli. A svi ćute. Shvatam - i oni su slušali vesti Radio Beograda.
Ko je bio predsednik komisije?
- Stanoje Aksić, potpredsednik Izvršnog veća Srbije. Znao sam Stanoja, bio je izvanredan čovek i dobar pravnik, ali me ta činjenica nije smirila. Iznerviran, odmah sam telefonirao ministru policije Slavku Zečeviću. Kažem mu: ovoga trenutka podnosim ostavku! Povlačim se sa dužnosti - i gotovo!
Šta je Zečević na to rekao?
- Nije prošlo mnogo kad u SUP stižu predsednik srpske vlade Đurica Jojkić i nekoliko ministara. Nisam ih primio u kancelariji načelnika, već u sobi dežurne službe. Prozor je bio otvoren i sve što smo mi govorili slušali su i policajci u dvorištu. Jojkić i njegovi ministri odvraćaju me da ne podnosim ostavku. Traže da prihvatim komisiju. Bio sam izričit. Vikao sam: "Nikakva komisija neće da ispituje ni moju ni odgovornost policije!"
Gde se, u danu kada se traži vaša odgovornost, nalazio Tito?
- Na Brionima.
Da li ga je neko izvestio o događajima u Beogradu? - Znam sigurno da je odmah posle sukoba sa demonstrantima na Brione odleteo Radovan Stijačić, savezni ministar policije. Kad se vratio, Radovan je preneo poruku šefa države. Rekao je: "Drug Tito odobrava akciju policije. Jedino je zamerio zašto niko od kolovođa demonstracija nije odmah uhapšen."
A, samo nekoliko dana kasnije Tito će odati priznanje demonstrantima i reći da je gro njihovih zahteva opravdan?
- Maske su pale, a bilo je to već očigledno kada se kod podvožnjaka pojavio Miloš Minić, tadašnji predsednik Skupštine Srbije. On je otvoreno bio na strani demonstranata. Njegovo ponašanje je zaista odskakalo od ponašanja drugih partijskih i državnih rukovodilaca.
Imajući Minićevo ponašanje u vidu, da li su demonstranti zbog toga tražili da se "napredni" političari distanciraju od "konzervativnih".
- Sasvim je moguće.
Hoćete da kažete da je Minić u tom metežu bio Titov trojanski konj?
- On je, svakako, bio Titov čovek. Ostala mi je u sećanju jedna slika: Minić se uputio u Kapetan-Mišino zdanje "centar revolucije", gde je Akcioni odbor studenata bio u stalnom zasedanju. Pokušava dosta bahato da uđe unutra, ali mu to ne dozvoljava jedan moj policajac, Krstić. Iznerviran, Minić mlatara rukama. Da uđe i gotovo! Krle mu govori: "Ne smem da vas pustim, takva je naredba. Nema ulaska. Niko ne sme da povredi autonomiju Univerziteta."
Kako se taj incident završio?
- Krstić je utom spazio mene i kao da ga je sunce ogrejalo. Rekao je: "Evo načelnika, pa vi, druže Miniću, vidite s njim." Minić je bio osoran, pita me: "Kako to da mi ovaj tvoj ne dozvoljava da uđem?" Rekao sam mu: "On je u pravu, takva je naredba, a tu naredbu izdalo je više rukovodstvo, u kome ste i vi. Promenite naredbu, pa ću i ja drugačije da naredim Krstiću." Mislim da mi Minić to nikada nije oprostio.
A šta je bilo sa vašom ostavkom? - Posle jednog razgovora sa Petrom Stambolićem ja sam je povukao. Rekao mi je, ali u prilično uvijenoj formi, Pero je takav bio, nikad nije upućivao direktne poruke, da nije vreme da odem. Smatrao je da to nije dobro ni za Beograd ni za Srbiju. I on je shvatio da su demonstracije sračunate da srpsku policiju prikažu u najgorem svetlu, sruše ugled srpskog rukovodstva i destabilizuju Srbiju, u situaciji kad se zaoštravaju prilike na Kosovu, kad separatistički elementi dižu glave, kad se donose ustavni amandmani koji potpuno slabe poziciju Srbije i prema njenim pokrajinama i prema federaciji.
A komisija, šta je s njom bilo, kako se završio njen rad?
- Kako je počela, tako je i završila. Posle sedam dana izvestila je vladu da ne može da obavi posao. Sugerisala je da odgovornost policije prepustiti sudskom postupku.
Pa, da li je tako bilo?
- Mene nikad niko zbog demonstracija nije pozivao na sud, kao ni pripadnike gradskog SUP.
I koliko ste posle bili na čelu Gradskog sekretarijata unutrašnjih poslova Beograda? - Šest godina. Posle sam otišao u penziju. U 53. godini života. Nisam se uklapao u nove trendove.
Koliko je poznato i Josip Broz je u svom govoru demonstrantima nudio svoju ostavku?
- Da, da, to mu nije bio prvi put da "preti" ostavkom. Bilo je to kao: ja idem, a vi mi ne dajte.
Kad kažete da su demonstracije bile sračunate da destabilizuju Srbiju i njenu policiju, čime to još možete da objasnite? - Pokušajem da se u uspostavljanje reda uključi i vojska. Bio sam izričito protiv toga. Znao sam, ukoliko bi se uključila vojska, to bi značilo upotrebu oružja, i sigrno krvoproliće. Nekome je bilo stalo do toga, kako bi, između ostalog, pokazao da je i srpska policija i republičko rukovodstvo nesposobno da uspostavi red i mir.
Ali do uvođenja vojske ipak nije došlo.
- Nije u onoj meri za koju su se zalagali neki generali i rukovodioci KOS. Podsetio bih vaše čitaoce da je posle Brionskog plenuma radikalno preipistan srpski kadar ovoj osetljivoj službi. Na rukovodeća mesta dovedeni su Hrvati, Slavonci. KOS je bio njihov neprikosnoveni zabran do Titove smrti. Ali, reći ću vam: vojska je donekle ipak uvedena u čitavu priču. Preko noći je postavljena da obezbeđuje televiziju Beograd, zgrade "Borbe" i "Politike".
Šta se događa sa studentskim vođama, a šta sa profesorima i drugim kulturnim i javnim radnicima koji su ih podržali? Jesu li bili pod represijom policije posle smirivanja demonstracija?
- Studentske vođe su sedele uz Tita, a neki profesori kasnije su i ostali plaćali cehove podrške demonstracijama. O tome se već dosta zna.
Vi, dakle, ne sporite da su studentske demonstracije bile vetar u jedra Titovog samovlašća? - Ispričaću vam šta se dogodilo poslednjeg ili pretposlednjeg dana demonstracija, dakle uoči Titove otvorene podrške demonstrantima. Tih dana u posetu Titu dolazio je predsednik Indije. Beogradska policija je bila dužna da obezbedi prolaz visokog gosta od surčinskog aerodroma do Dedinja. Tada nije bilo autoputa i kolona je morala da prođe pored Studentskog grada. S obzirom na situaciju, studenti su svakog trenutka mogli da izađu i prepreče put. To sam predočio Maršalatu. Jednom pukovniku, zaduženom za obezbeđenje, predložio sam da predsednik Indije sleti na Batajnički aerodrom, pa preko Zemuna stigne u Beograd. Ubrzo sam dobio odgovor da je to dobar predlog i da će biti najozbiljnije razmatran. Međutim, neposredno pred sletanje gosta iz Indije, iz Maršalata nam je poručeno da ostaje stara trasa, dakle pored Studentskog grada. A kada je visoki zvaničnik prolazio pored Studentskog grada, u obezbeđenju su sa policijom, verovali ili ne, bili i studenti demonstranti. Jedan policajac, pa nekolio studenata, koji su nosili crvene trake oko rukava. Nije li to najbolji dokaz koliko su studenti, demonstranti voleli Tita i koliko je on poverenja imao u njih.

RADIO PO ZAKONU
Zašto ste bili protiv komisije? - Znao sam da je to isto: kadija te tuži, kadija ti sudi. Tražio sam da se odgovornost dokaže u sudskom postupku, da imam mogućnost da se branim, a da o tome bude upoznata javnost. A, pitao sam i to: Zašto da odgovaram? Za laži da je policija pucala u studente? Ili, za istinu da sam postupio onako kako su mi pretpostavljeni naredili? Ili, možda što sam postupao po zakonu i štitio državnu i društvenu imovinu, a što sam bio dužan da činim i bez naredbe.
Milena MARKOVIĆ