Staro ime nećete menjati

NIKOLA Bugarčić, šef beogradske policije, i Branko Pešić, gradonačelnik Beograda, bili su glavna meta napada "šezdesetosmaša". Bes zbog dobijenih batina na podvožnjaku studenti su iskaljivali na Bugarčiću tako što su, noseći transparente sa porukom "Smrt ubici", tražili njegovu smenu. Pešića su "gađali" drugim oružjem. Udarali su tamo gde je on bio najosetljiviji. Govorili su da je gramziv čovek koji je, zloupotrebljavajući funkciju "prigrabio muku i znoj radničke klase".
- Zašto Branko Pešić ima vile, kola i primanja od 800.000 dinara, a neki ljudi danas nemaju ni za ručak? - upitao je jedan profesor Više tehničko-mašinske škole u Zemunu. - Zar se tako nešto može dozvoliti u našem socijalizmu?
Zbor studenata i nastavnika ove visokoškolske ustanove, zatražio je da Pešić javno objasni kako je stekao to bogatstvo. I, Pešić je nekoliko dana kasnije, na sednici Gradske skupštine, to učinio. Njegov odgovor bio je vrlo emotivan. Pešić se u mladosti bavio boksom i reagovao je kao fajter:
- Svima onima koji mi pripisuju da imam četiri vile, mogu da pogledam pravo u oči i da kažem da lažu. Istina je da mi je u dva navrata dodeljivan stan, ali ja sam to odbio. I danas živim u kući u kojoj sam se rodio. Da sam prihvatio ove ponude, kako bih ljudima, koji svakog dana dolaze kod mene i žale se na nepravde, mogao da pogledam u oči. Pripisuju mi da sam mnogo učinio za svoga brata. I opet bezočno lažu. Moj brat je poginuo 1944. godine.
Pešić je reagovao i na optužbe da novac zgrće uzimajući velike devizne dnevnice i honorare:
- Bio sam predsednik Konkursne komisije za idejno rešenje poteza od Slavije do Kalemegdana. Po zakonu, pripadao mi je honorar od 520.000 dinara. Nisam uzeo ni dinara. Putujući u inostranstvo dobijao sam devizne dnevnice, ali sam ih vraćao. Posle posete Bugarskoj vratio sam šezdeset i nešto dolara Socijalističkom savezu koji me je poslao na put. Vratio sam i polovinu dnevnica koje sam dobio za put u Bukurešt. Auto koji mi je dat na službenu upotrebu imao sam pravo da otkupim za 1.300.000 dinara jeftinije nego što košta. Odbio sam i to.
Publicista Nebojša Bogunović punih deset godina bio je savetnik u kabinetu predsednika Gradske skupštine Branka Pešića. Evo kako se on seća tih burnih dana:
- Branko Pešić je uživao veliki ugled. I danas ćete od mnogih čuti da je bio ne samo jedan od najboljih, ako ne i najbolji gradonačelnik koga je Beograd imao, već i jedan od najpoštenijih političara u Srbiji. Koliko je on bio skroman čovek i koliko njegovi kritičari 1968. nisu bili u pravu, najbolje govori sudbina njegove porodice. Pre dve godine, na jednoj sahrani, sreo sam Brankovu suprugu Desu. Ona je sestra poznatog novinara "Politike" Serafima. Na moje pitanje kako živi, Desa je rekla: "A, kako mi može biti, kad mi kuća prokišnjava?"
BogunoviĆ naglašava da Pešić, iako je na to imao pravo, nikada nije hteo da uzme društveni stan. Sa ženom i dvoje dece živeo je u jednoj prizemljuši u Zemunu, koju je Brankov otac sagradio dvadesetih godina prošlog veka. Tu je i umro. A tu je nastavila da živi njegova porodica.
Kako je Pešić gledao i reagovao na privilegije funkcionera govori i ovaj primer:
- Na jednom sastanku - kaže Bogunović - bilo je po ko zna koji put pokrenuto stambeno pitanje gradonačelnika Pešića. Za reč se javio Miodrag Vasić, tadašnji šef gradskog protokola, i rekao: "Gradska skupština ima vilu u Užičkoj ulici na Dedinju. Ona zvrji prazna. Zašto ti, Branko, ne bi uzeo tu kuću i pretvorio je u svoj stan? Na to imaš pravo." Branka su toliko razljutile ove Vasićeve reč da je zgrabio veliku pepeljaru i zafrljačio je prema šefu protokola.
Kad je reč o odnosu Branka Pešića prema studentskim demonstracijama, Bogunović iznosi još jedan zanimljiv događaj:
- "Šezdesetosmaši" su na svoju ruku bili Beogradski univerzitet preimenovali u Crveni univerzitet "Karl Marks". Zatim su na više adresa poslali pismeni zahtev da se to preimenovanje i ozvaniči. Predstavka je stigla i do Branka Pešića. Iznoseći ovaj zahtev demonstranata na jednom sastanku rukovodstva grada Branko je rekao: "Ako od mene na bilo koji način bude zavisila odluka o promeni imena Beogradskog univerziteta, to nikada neću dozvoliti. Pa šta ti ljudi hoće, znaju li uopšte šta rade i kuda su se zaputili? Pa ni Staljin se nije usudio da menja ime Moskovskog univerziteta "Lomonosov", ni Mao Cedung ime Pekinškog, a ovi naši zapeli da pošto-poto Beogradskom daju ime "Karl Marks". Mogu da ga preimenuju, ali samo za ličnu upotrebu.

* * * * *

PETAR STAMBOLIĆ: DEMONSTRACIJE BEOGRADSKIH STUDENATA NISU POMAKLE NAPRED RAZVOJ DRUŠTVA I DEMOKRATIJE

TITO ODOBRIO UPOTREBU VOJSKE

ISTORIČAR Venceslav Glišić nedavno je završio rukopis knjige razgovora sa Petrom Stambolićem, koje je, sa prekidima, vodio u vrlo dugom vremenskom rasponu. Jedan od najuticajnijih srpskih komunističkih prvaka, u svojoj ispovesti, dotiče sve najbitnije trenutke Titove vlasti, sa posebnim akcentom na ličnosti i događaje u Srbiji.
Zamolili smo Glišića da za čitaoce "Novosti" odabere onaj deo rukopisa svoje knjige (koja uskoro izlazi iz štampe) u kome Stambolić iznosi sećanja na studentske nemire 1968. Glišić je na to rado pristao. Evo kako Stambolić opisuje beogradski jun 1968:
"Imao sam poziv rukovodstva mađarskih komunista da posetim njihovu zemlju. Poziv sam prihvatio. Ujutru 4. juna zakazao sam sastanak sa ambasadorom Mađarske u Beogradu. Kada sam završio razgovor obevestili su me šta se dogodilo kod podvožnjaka. Nisam ni tada, ni posle tražio da raspravimo šta se prethodnog dana uveče zbivalo u Studentskom gradu. Niko to nije pokretao - ni Slavko Zečević, sekretar unutrašnjih poslova, ni Branko Pešić, predsednik grada, ni Simo Zatezalo, sekretar Gradskog komiteta SK. Mislim i danas da to nije slučajno.
Bili smo u zgradi CK, kad mi se javio Miloš Minić iz Studentskog grada u Novom Beogradu. Pozvao me da dođem, naglašavajući da bi to bilo jako dobro. I otišao sam. Tamo su uzimali reč studenti i govorili. Nisu nas ni fizički, ni rečima napadali. Potom smo se okupili u Gradskom komitetu na Studentskom trgu. Tu su bili drugovi iz CK SK Srbije Bora Pavlović i Latinka Perović, a iz grada Pešić i Zatezalo. Gradski komitet postao je štab političke akcije. Stigao je i Minić tražeći da Zečević i Pešić podnesu ostavku. Ja sam to odbio i imao sam podršku Latinke. Rekao sam Zečeviću da ne da da smene Nikolu Bugarčića, gradskog sekretara za unutrašnje poslove.
Počela je akcija odlaska na fakultete članova CK i Gradskog komiteta. Išli su, govorili i razgovarali sa studentima. Filozofski fakultet izbacuje parolu o "crvenoj buržoaziji". Na Filozofski fakultet išla je Milka Minić i ostajala tamo vidno se solidarišući sa studentima.
Jedno veče sastali smo se kod Kardelja. Bili su tu Mijalko Todorović, Miloš Minić i general Šumonja. Demonstracije se nisu stišavale i razgovarali smo šta da se radi. Minić se bio izgubio, videlo se to po načinu kako razgovora, kao da tri noći nije spavao. Odlučili smo da pozovemo Tita i da to učini Šumonja. Predlagali smo da Tito naredi da se jedna vojna jedinica iz Požarevca postavi na prilaze Beogradu.
Tito je to odobrio i rekao zašto ste se toliko uplašili. Odmah prvog dana obukli smo vojnike u milicijska odela. Ali videli smo da milicija ima malo rezervnih odela. Poslali smo ih u radio-stanicu. Minić je uprkos dogovoru i naređenjima, koje je izdao Zečević, otišao pred Filozofski fakultet i oficiru milicije rekao da skine stražu koja je bila ispred zgrade. Ovaj mu je uzvratio da ima druga naređenja i da ih mora sprovoditi.
Išli smo zatim na sednicu CK SK Srbije. Dokument su pravili Latinka Perović, Bora Pavlović i još neko. Latinka je dobro shvatila 1968, i hrabro se borila da smiri stanje na Univerzitetu, a malo i ja. I danas njene ocene o dvostrukom karakteru tih demonstracija najbliže su istini.
Dobrivoje Radosavljević i ja imali smo još jedan razgovor na Brionima sa Titom. I najzad, došla je sednica Predsedništva CK SKJ i nastupanje Tita. Među demonstrantima bilo je dosta studenata iz Crne Gore, Hercegovine i užičkog kraja, koji su vodili glavnu reč, zatim seljačkih sinova i dece istaknutih funkcionera iz Beograda, koja su materijalno dobro stajala. Tada smo pošli od toga da je to liberalistički bunt uperen u krajnjoj liniji protiv samoupravljanja i protiv reforme društva...
O studentskim nemirima u Evropi opširan članak napisao je profesor Dušan Pejović, filozof, praksisovac, kasnije učesnik u hrvatskom Maspoku, i objavio ga u "Našim temama". Pejović je, po mom mišljenju, dao temeljnu analizu tih zbivanja. Dok je Mihailo Marković govorio da se u Parizu vlast valja na ulici, Pejović je ukazao da je tu stajao NATO, koji ne bi dozvolio nikakve promene. Rezultat studentskog bunta, prema Pejovićevom mišljenju, je politička nula, ako se izuzme entuzijazam mladih ljudi. Sada dajem jedan podatak, priznajem sa zluradošću. Pitaju Rudija Dučkea, vođu studenata u Nemačkoj u tim danima, šta će biti. "Sad spremam doktorsku disertaciju pa sam zauzet, posle ćemo videti", rekao je Dučke.
Postoje neke veze između studentskih demonstracija u Evropi i kod nas. Nekakvog uticaja iz Evrope ovde je bilo, ali nije bilo sve isto. Ostavljajući mogućnost da se docnije hladnije i mirnije sve ocenjuje, ali mislim da demonstracije 1968. godine na Beogradskom univerzitetu nisu pomakle stvari razvoja i demokratije nimalo napred.
KRAJ