Odbrana časti Srpske akademije

ŽIVOT PIŠE...
Život ili smrt? Ko piše romane? Ko je brži?
Tako se, čudno, iznenađujuće, dogodilo sa ovim rukopisom i ovim feljtonom. Već poduže razgovarala je redakcija "Novosti" sa uvaženim akademikom Dejanom Medakovićem o korišćenju njegovih dnevničkih beleški za feljton. Čak i o mogućem štampanju knjige. Ali, eto, tek u utorak pre podne dogovorili smo, konačno, sa gospodinom Vladom Davidovićem, priređivačem profesorovih dnevnika i njegovim dugogodišnjim iskrenim prijateljem da iz petog toma, ove bogate i razuđene dnevničke čitanke i istorije, izdvojimo deo za feljton. Hteli smo i da iznenadimo pisca: u ponedeljak 7. jula, mu je rođendan, pa da feljton krene u četvrtak, kao mali poklon, mali omaž. Samo nekoliko sati kasnije Davidović je javio redakciji da je plemenita duša velikog erudiste i stvaraoca prešla u onaj svet!
Smrt je bila, opet, brža i od rođendana i od zadovoljstva.
Ali, dnevnik je tu, novine su tu, dogovor je tu - i ovo uzbudljivo štivo od ovog trenutka predajemo čitaocima.
Duboko smo zahvalni pokojnom akademiku Dejanu Medakoviću za višegodišnju saradnju, naročito u vreme njegovog rada u Srpskoj akademiji nauka, pa potom u Vukovoj zadužbini.
Ovaj deo iz opširnog rukopisa samo je jedno vraćanje na njegove poglede, sveže ideje koje je nosio i veliko intelektualno zračenje kojim je obasjavao okolinu.

* PONAVLJANJE IZBORA

S MUKOM sastavljam svoj poslednji godišnji izveštaj u funkciji generalnog sekretara SANU za skupštinu 26. maja.
Ranije sam te svoje izveštaje pisao ambiciozno, želeo sam da budu sa nekom porukom i kao takvi da budu upamćeni. A sada, posle svega što se desilo u SANU, pišem ovaj izveštaj sa osećanjem da to sada činim po dužnosti. Sve što se sa mnom zbilo u početku me je i bolelo. Nisam mogao da brzo savladam gorčinu razočaranja. A sada sve se izmenilo i ja to sve posmatram kao sa neke druge obale. Služio sam preko jedne decenije Akademiji gorljivo i odano. I u najtežim časovima, bio sam u svakom trenutku spreman da do kraja branim čast i dostojanstvo naše ustanove. Bio sam svestan da su u nas uprte oči naše nacije i da ne smemo da izneverimo ona očekivanja koja su u nama videla istinski nacionalni oslonac. Verovao sam u našu misiju zato što živimo u eri poremećenih, pa i sasvim uništenih vrednosti. Nezadrživo se udaljavamo od bilo kakvog etičkog prostora, a svaki izgubljeni dan za naš oporavak samo nas još više slabi i udaljava od naših nacionalnih ciljeva. Verovao sam da slično meni misli i većina akademika i da im nije izmaklo šta sam sve činio, a posebno koliko sam puta u javnosti istupao. Uvek sam predstavljao SANU kao časnu nacionalnu instituciju i odlučno odbacivao napade koji su joj sledili za vreme i posle "Memoranduma". Kada bi se sve to štampalo, uveren sam, dobio bih jednu podebelu knjigu.
A onda su počele igre. Protiv mene i moje kandidature istaknut je slikar Mića Popović. Brzo se pokazalo koje grupacije deluju u SANU organizovano i borbeno. Tu su bili pristalice Deposa, članovi Krunskog saveta i, najzad, grupacija SPS, koja je uporno želela da za predsednika kandiduje Ivana Maksimovića. Kada ovaj nije skupio ni 20 glasova, koliko je neophodno za izbornu nominaciju, nisu dali podršku meni, već su glasali praznim listićima. Tako nisam dobio potrebna 73 glasa, a nije ih dobio ni Mića Popović.
Tri puta su se izbori morali ponoviti. To je dovelo do polarizacije, razume se, na političkoj osnovi. Strasti su se uzburkale i više nisam siguran da li je moguće da se stanje u SANU smiri. Pukotina koja je stvorena biće vremenom sve dublja, međusobno nepoverenje i dalje će razjedati SANU. Ko su glavni krivci za ovo stanje? Zapisujem bez dvoumljenja: Mića Popović, Mladen Srbinović, Matija Bećković, Milorad Pavić, Predrag Palavestra, Boban Selenić, Dragutin Dražić, Mihailo Marković, Miloš Macura, Bogdan Brukner, Ivan Maksimović, Branko Popović, Dragomir Vitorović. Na razne načine radili su protiv mene. Mihailo Marković je čak u odeljenju govorio protiv mene, optužujući me što sam uneo kvislinga Nedića u knjigu "100 najznamenitijih Srba".
To je sada ružna prošlost i više nemam volje da se oko svega toga mučim. Očigledno nisam dorastao za sve te zakulisne igre i za beskrupulozno lobiranje. Već davno je bilo potrebno da kritički preispitam taj svet u kojem sam živeo, verujući da sam prihvaćen. Završila se jedna etapa u mom životu i samo hoću da odem bez gorčine. Jednostavno, želim da se nasmešim na sve zavereničke planove koji su ružna, prateća pojava u svim vidovima javnoga delanja. Ukoliko čovek nije isuviše iscrpljen, osiromašen i duhovno zamoren, posle ovakvih iskustava, treba se vratiti samom sebi. Valjda mi putevi povratka neće biti zameteni, a moji duhovni miljokazi posakrivani ili uništeni. Valjda još postoji i neka neugažena stazica koja će me dovesti do spokojstva koje nema cenu. Ne treba da oklevam da zakoračim na tu stazu. Hajde da još izdržim ovo nekoliko dana, koji me dele od skupštine 26. maja. Čitaću svoj referat kao da pripada nekome drugom. Blažena rezignacija.
Uveče, na televiziji gledam kako iz ogromnog vojnog transportera iskrcavaju u Slovačkoj mlade vojnike iz Pakistana. Uputiće ih kao plave šlemove u Bosnu. Prvo im sleduje nešto malo obuke, a zatim Bosna. Još jedno ludilo Ujedinjenih nacija! Novi podstrek islamskim fundamentalistima i novo produženje rata. Zar je svet doista odlučio da islamizira Bosnu? Doživeo sam iskrcavanje ovih mladića iz daleke zemlje, u kojoj već vlada islam, kao vesnike svetog rata, kao nešto jako opasno po mir u Evropi i kao nešto jako, jako ružno. Niko živ neće moći da razuveri bosanske fanatike da islam ne pobeđuje. Ovo će još više zbiti njihove redove, ohrabriti posustale. A pred tim činjenicama svet sklapa oči i ne veruje da se u Bosni vodi i pravi verski rat. Žestina kojom se on vodi, žilavo istrajavanje i ravnodušnost prema smrti, neumoljivi su dokazi da je reč o verskom fanatizmu jedne religije koja se širi ognjem i mačem. Duboko sam potresen ovom slikom, savršeno svestan šta se sve krije iza te mirotvoračke fasade, kakva prljava igra onih koji hladnokrvno šalju u smrt te mlade fanatike iz jedne zaostale zemlje, u kojoj se oni mogu s lakoćom regrutovati. Na naše oči ostvaruje se parola, koja je usmerena ka svetoj prevlasti: "Muslimani sviju zemalja ujedinite se". Zvuči cinično. Ceo proces olakšava i novac Saudijske Arabije.     (22. maj 1994.)

POTROŠENE ZABLUDE

PREGOVORI u Ženevi. Sve se ponavlja. Po unapred utvrđenom scenariju muslimani ucenjuju, a svet popušta. Pritisak na Srbe da prave ustupke. Naš svet ne razume američko opredeljenje za muslimane. Nema tu nikakve zagonetke. Sve je to krajnje racionalno, zato deluje brutalno i egoistički. Mi, kao nepopravljivi sentimentalci, neprestano mislimo na naša stara savezništva, na vreme kada su nas veliki "voleli". Ne shvatamo da su te zasluge davno potrošene, izbledele, da se sve izmenilo iz temelja. Ni mi nismo više oni rodoljubi kakvi su bili naši preci. U nama nije iščilila vera da se prijatelj nikada ne napušta, a najmanje da se sme čak i izdati. Razvoj savremenog sveta stvorio je nove sisteme međusobne zavisnosti. Reč je o novom krvotoku, o izmenjenoj politici, koja je od starih navika zadržala samo deo stare ikonografije, mahom onaj ceremonijalni. Iza tih olinjalih kulisa dešavaju se sasvim druge stvari, a timovi eksperata neumoljivom logikom kroje novi svetski poredak.
Jedinoj preostaloj supersili odgovara politička destrukcija velikih država, njihovo usitnjavanje koje omogućava potpunu zavisnost. Primer Rusije je školski obrazac kako se planski ruše nekadašnje moćne imperije. To je proces koji se daleko efikasnije nego spolja obavlja iznutra, bez ispaljenog metka, upotrebom domaćih snaga. Nije bilo teško otkriti koliko je veliki broj destruktivnih sila koje tiho razaraju one sisteme koji su stvorili najmoćniji mehanizam za represiju nad svojim protivnicima. U pravom trenutku stvoren je najveći mogući haos u kojem nestaju i poslednji ostaci bivšeg poretka. To je haos koji sam sebe umnožava, hrani i podstiče.
Uzalud Vitalij Čurkin gnevno poručuje Srbima u Bosni: "Rusija nije nikakva banana republika!" Istina je drugačija. Ne treba ni upoređivati Ruse sa bosanskim Srbima, jer oni nisu partner za takve usporedbe. Poređenje važi sa Amerikom, Nemačkom, onim snagama koje su Rusiju pretvorile u banana republiku. Ako Srbi greše u odnosu na Rusiju, to nije zato što je potcenjuju, već naprotiv, što je tragično precenjuju. Nažalost, Rusija nije u moći da pomogne ni sebi samoj, a još manje može da pomogne i Srbima. Njeno "samostalno" odlučivanje zavisi od obima koji su odredili Amerikanci. A dotle, raspadaće se ovaj bivši kolos nemoćno posmatrajući kako se kod sopstvenog naroda širi kriminal i bestidno rasprodaje državna svojina. Velika Rusija nezadrživo tone a zapadni kapitalisti trljaju ruke, videći ogromnu korist u opštoj bedi, koju niko niti može niti želi da zaustavi. Valjda nas neće povući vir koji nastaje kada brod tone. U takvim prilikama, nije dobro biti u blizini.      (3. jun 1994.)

PONIŽENJE RUSA

AKO se srpski narod sme žaliti da se kod njegovih bivših ratnih saveznika zaboravljaju nekadašnje ratne zasluge, šta preostaje Rusima?
Na veliku proslavu pedesetogodišnjice savezničkog iskrcavanja u Normandiji, Rusija nije ni pozvala! Ali, nije to sve. Na prigovor u zemlji i Jeljcin i Kozirjev izjavljuju da u tome nema ništa posebno, jer Rusi nisu ni bili prisutni prilikom samog iskrcavanja. Može i tako iako je upravo ruski narod dao najveće žrtve u prošlom ratu. Zar nije bio red da ih kao goste pozovu? Još jedno poniženje, još jedan javno pokazani prezir prema ruskoj sili. Ovo je ponašanje prema banana republici i svedočanstvo dokle se došlo u destrukciji jedne, nekad velike sile. Desiće se još i gore stvari! Sve ide svojim tokom. (7. jun 1994.)
(Nastaviće se)